Templ Grandin je rođena u Bostonu ( Massachusetts), 29.augusta 1947godine.
Na uzrastu od 2 godine, Templ je dijagnostikovan autizam, koji se u to vreme smatrao oblikom oštećenja mozga. U to vreme deca su često pogrešno dijagnostikovana kao ometena u razvoju i ekspertsko mišljenje je bilo da je njen mozak jako oštećen i da je najbolje da bude smeštena u neku od institucija kako bi dobila dugotrajnu negu, što su njeni roditelji odlučno odbili.
Njena mama koja je prvobitno optužila lekare za njeno stanje, neumorno je radila na tome da pronađe njabolju negu i uputstva za rad sa detetom od strane raznih stručnjaka. Njeni tretmani su prvenstveno uključivali logopedske tretmane, što je jako pomoglo Templ u ovladavanju sposobnostima komunikacije.
Templ Grandin je počela da govori na uzrastu od 4 godine. Iako su njeni roditelji tražili najbolje moguće nastavnike, njene socijalne interakcije su i dalje bile otežane u osnovnoj i srednjoj školi zbog verbalnih tikova koje je imala i drugačijeg načina govora.
“Dok sam bila dete ispuštala sam reči „je“, „ono“, „to“ jer same po sebi za mene nisu imale značenje. Slično tome reči „od“ ili „neki“ takođe nisu imale smisao. Moguće je da sam naučila da ih koristim imitirajući roditelje koji su oduvek gajili pravilan engleski jezik. Do današnjeg dana određene jezičke varijante, kao što je reč „biti“ za mene su potpuno nezamislive. Dok čitam pretvaram pisane reči u koloritne filmove ili jednostavno fotografski zapamtim pisanu stranu da bih je kasnije pročitala. Kada mi zatreba taj materijal pozivam fotokopiju strane u svest. Mogu da je čitam poput spikera na televiziji koji gleda tekst na monitoru, red po red, dok gledaocima izgleda kao da on govori spontano, iz glave.”
Uprkos ovim teškoćama Grandin je ostvarila značajan akademski uspeh, stekla je diplomu iz psihologije, zatim master diplomu iz stočarstva i doktorirala je na životinjskim naukama na Univerzitetu Ilinois.
Od tada je radila kao konsultant za razna preduzeća sa životinjama, savetujući ih kako da poprave kvalitet života svojih goveda.
Prvi put je javno govorila o autizmu 1980 godine, na zahtev jednog od osnivača Autism Society of America. Od tada zbog svog specifičnosg načina na koji opisuje svet oko sebe ostvaruje veliki uspeh kao stručnjak za životinje i kao guru za roditelje dece sa autizmom.
Kao osoba sa visokofunkcionalnim autizmom, Grandin je bila u stanju da shvati i artikuliše svoja neobična životna iskustva. Ona je opisala svoju preosetljvost na buku i druge čulne stimuluse što može druženje učiniti zapravo bolnim. Ona je pre svega opisala kako je ona vizuelni mislilac, a da su joj sposobnosti verbalne komunikacije sekundarna veština. Grandin takođe vrlo detaljno opisuje svoju osetljivost na detalje i promene u životnoj sredini.
Templ je poznata kao izumitelj hug machine– sprave za zagrljaj, uređaj čiji je pritisak dizajniran tako da smiri hipersenzitivne osobe, uglavnom osobe sa poremećajem autističnog spektra kako bi se uspešnije borili sa povećanom anksioznošću.
Grandin je sada preuzela snažnu poziciju na mestima koja se bave autizmom i obrazovanjem dece sa autizmom. Ona se zalaže za rane intervancije, uključujući i neophodne obuke nastavnika da bi se usmerili na specifičnosti svakog deteta, ona se veoma protivi pojmu sveobuhvatnog leka za autizam.
Grandin je priznata od strane akademske zajednice i opšte javnosti zbog svog rada.
U 2009 godini je imenovana za saradnika Američkog udruženja poljoprivrednih i bioloških inženjera. Dobitnik je nekoliko počasnih diploma i bila je predstavljena na niz televizijskih i radio programa.
2010 godine HBO je objavio film pod nazivom “Temple Grandin“, u kome je glumi glumica Kler Dejns. Film je dobio 15 nominacija za nagradu Emi i osvojio njih 5.
Objavila je nekoliko knjiga:
Different … Not Less
The Way I See It
Unwritten Rules of Social Relationships
Animals In Translation
Developing Talents
Emergence: Labeled Autistic
Thinking in Pictures
U njenom pisanju naročito u knjizi „Razmišljanje u slikama“, Grandin objašnjava načine na koji autizam oblikuje njen svakodnevni život.
“Ja razmišljam u slikama.Reči su za mene strani jezik.Izgovorene i napisane, one se u mojoj glavi pretvaraju u koloritne i zvučne filmove.Motajući se,kao oni celuloidni, kada slušam govor reči se momentalno vizuelizuju.Ljudi koje svoje razmisljanje zasnivaju na jeziku, teško mogu razumeti ovaj fenomen, ali u mom zanimanju posvećenom konstruisanju opreme za klaničnu industriju, vizuelno razmisljanje predstavlja ogromnu prednost.Ova sposobnost omogućava mi da izgradim čitave sklopove u svetu imaginacije.”
„Za razliku od većine, moj moždani proces se kreće od pojedinačnih slika, poput video-zapisa, prema uopštenim formama. Na primer, moja predstava pojma psa je neraskidivo vezana za svakog koga sam ikada upoznala. To izgleda kao da u glavi imam kartoteku pasa uključujući i njihove fotografije. Katalog se uvećava dodavanjem svakog novog primerka. Ako pomislim na rasu mastifa, prva slika koja mi se pojavi jeste Dansk, mastif čiji je vlasnik bio direktor moje srednje škole. Drugi pas iz ove rase čiju sliku vidim je Helga koja je zamenila Danska. Sledeći je pas moje tetke u Arizoni, a poslednja slika koja me vezuje za ovu vrstu je reklama za presvlake sa njihovim likom. Sećanja mi dolaze pa strogo-hronološkom redosledu i slike koje se javljaju su potpuno definisane. Ne postoji uopštena predstava mastifa kao vrste.“
“Reči koje predstavljaju odnose između objekata (predlozi) kao što su „iznad“ ili „ispod“, nisu imale značenje za mene dok nisam stvorila vizuelnu predstavu kojom sam ih fiksirala u svom pamćenju. Čak i danas, kad čujem reč „ispod“ kao samostalnu, automatski vidim sebe kako se podvlačim pod sto u školskoj menzi za vreme vežbi zaštite od avionskih napada.”
Ona je neudata i nema dece, o tome govori kao o svom ličnom izboru. Aktivan je predavač za roditelje dece sa autizmom širom sveta.