Mindfulness revolucija je počela krajem sedamdesetih godina. Njen pionir bio je Džon Kabat Zin, američki biohemičar koji je odlučio da svoj interes za meditaciju pretvori u svoju novu profesiju. Pri Univerzitetu u Masačusecu osnovao je grupu za istraživanje efekata meditacije na simptome anksioznosti i kroz nekoliko decenija rada razvio više programa za borbu protiv stresa i smanjivanje anksioznosti.

Kabat Zin je započeo trend koji je danas popularniji nego ikad pre. Broj studija koje pokazuju različite koristi od mindfulness meditacije raste eksponencijalno. Empirijski je potvrđeno da korist od mindfulness tehnika imaju anksiozne i depresivne osobe, osobe sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem, osobe koje imaju granični poremećaj ličnosti, kao i osobe sa čitavim spektrom drugih psihijatrijskih problema. U protekloj deceniji javljaju se i istraživanja koja pokazuju da potpuna svesnost ima mnogo toga da ponudi i osobama koje nemaju nikakvu dijagnozu ali koje žele da rade na sebi na najrazličitije načine. Mindfulness vas čini efikasnijim na poslu, čini vas zadovoljnijim, poboljšava kognitivne sposobnosti, pomaže vam u regulaciji emocija, smanjuje impulsivnost, itd.

2014. godine američki časopis Tajms proglasio je na naslovnoj strani da je u toku mindfulness revolucija. Autori je opravdano nazivaju novom vrstom „opsesije“, novom ključnom rečju popularne psihologije. Šta sve znači ta nova ključna reč u psihologiji?

Mindfulness/ Potpuna svesnost

U prevodu na srpski jezik, ova reč se ponekad prevodi kao „potpuna svesnost“. Pored toga što je teorijski nedovoljno precizan (tj. predstavlja jedan sasvim nedostižan cilj), ovaj prevod izostavlja i pomalo ironičnu igru značenjima koja je prisutna u engleskoj reči (mind-fulness). Potpuna svesnost je praksa kontinuiranog usmeravanja pažnje na unutrašnja i spoljašnja iskustva, onako kako se ona odvijaju u vremenu.

Džon Kabat Zin u ovu definiciju dodaje i veoma važan deo – usmeravanje pažnje, ali bez osuđivanja ili prosuđivanja. Potpuna svesnost podrazumeva prihvatanje našeg iskustva onako kako se ono pojavljuje, bez pokušaja da se promeni ili zaustavi. I zaista, ovaj „dodatak“ definiciji u mnogo čemu predstavlja i njen ključni deo i razlog zašto se ova meditativna tehnika do te mere odomaćila u psihoterapijskoj praksi u poslednjih nekoliko decenija. Prihvatanje svojih osećanja, misli ili problema predstavlja važan korak ka ostvarivanju promene u terapijskom radu.

Zašto je to tako teško? 

Definicija pojma veoma često odaje utisak da je reč o praksi koja je jednostavna i taj utisak je potpuno pogrešan. Jedina stvar koja je jednostavna u vezi sa praktikovanjem potpune svesnosti jesu instrukcije. Usmeriti pažnju na disanje ili zvuke iz okoline ili na određeni deo tela – sve to zvuči veoma lako, dok ne sednemo u udoban položaj, zatvorimo oči i pokušamo to i da sprovedemo.

Svaki praktikant mindfulness tehnika u prvih nekoliko minuta shvati težinu ovih jednostavnih instrukcija. Naš mozak nikada ne prestaje da radi, naše telo nikada nije u potpunom stanju mirovanja. Položaj u kom sedimo, ne odgovara do kraja. Zvuci su često neprijatni, senzacije u telu nepodnošljive. Usmeravanje pažnje na disanje zvuči lako, ali nas misli još lakše odvuku svojim tokovima tako da zaboravimo na instrukciju.

Premda to zvuči čudno, može se reći da postoje svesnost i „svesnost“. Kao primer možete uzeti bilo koju aktivnost. Ako hodate ili jedete vi ste bez sumnje svesni aktivnosti koju obavljate – znate da jedete i znate da hodate. Ali takva svesnost po mnogo čemu treba da stoji pod znacima navoda. Dok jedemo možemo istovremeno da gledamo TV ili da razgovaramo sa nekim, dok hodamo možemo da slušamo muziku ili razgovaramo telefonom. Na taj način, naša svesnost je podeljena na sve ove aktivnosti i obraćajući pažnju na svaku od njih, minimalno smo ih pojedinačno svesni. Mindfulness – potpuna svesnost – podrazumeva posebnu uključenost u iskustvo hodanja ili jedenja, u senzacije koje hrana proizvodi, u efekte hodanja poput vetra ili trotoara po kome hodamo, u obraćanju pažnje na reakcije našeg tela na ono što se radi, bivajući u tom iskustvu umesto da mislimo o njemu ili da ga usložnjavamo dodatnim aktivnostima.

I, na kraju, zašto je sve to toliko teško? Teško je zato što smo iz trenutka u trenutak bombardovani ogromnim brojem najrazličitijim stimulusa, naš mozak neprestano i nezaustavljivo produkuje najrazličije misle koje nas uvlače u svoje vijguave tokove i odvlače daleko od neposrednog iskustva, ovde i sada, u kom se naš život odvija.

Hic et nunc

Ovde i sada, koje sam spomenuo kao prostor u kom se odvija naš život, pojam je od centralnog značaja za potpunu svesnost. Sa korenima u budizmu, mindfulness prošlost tretira kao nešto što ne postoji jer se već odigralo. Budućnost je jednako nepostojeća zato što se još nije dogodila, a onda kada se dogodi postaje prošlost – već ne postoji. Ono što imamo, to je sadašnji trenutak i u tom sadašnjem trenutku je mesto gde se naš život odvija. Kada pokušavamo da budemo svesni, sadašnjost je domen na koji pokušavamo da se fokusiramo.

Bez (pr)osuđivanja

Otvorenost prema iskustvu treba da je neosuđujuća i neprosuđujuća. Neka iskustva biće prijatna, neka ekstremno neprijatna; ono što nas zanima jeste to na koji način se ona smenjuju, kakve su gradacije njihovih javljanja, fine promene i spontane transformacije. Nećemo se truditi da eliminišemo loša iskustva i nećemo pokušavati da zadržimo ona koja osetimo kao prijatna. Posmatraćemo dinamiku njihovog pojavljivanja, dolaženja, odlaženja, vraćanja i nestajanja.

Veoma je česta predrasuda da meditacija treba da nas učini bezosećajnim na neki način, da u najmanju ruku ne bi trebalo da osećamo ništa loše. Kada kažemo da je neko “u zenu” najčešće mislimo na osobu koju ništa ne dotiče. Potpuna svesnost podrazumeva otvorenost ka najrazličitijem spektru iskustava od kojih neka mogu biti izuzetno neprijatna, a neka veoma prijatna. Mindfulness treba da nas učini sposobnijim da ih prepoznamo, izdržimo i podnesemo, da prestanemo da se plašimo onoga što se odvija u nama ili oko nas. Kada govorimo o prihvatanju u psihoterapiji, često govorimo upravo o ovome. U tom smislu, negovanje svesnog pristupa svom iskustvu rezultira prihvatanjem, a prihvatanje predstavlja stabilnu početnu tačku za dalji rad na sebi i eventualnu promenu.

 Iz dana u dan

Svesnost se ne neguje samo dnevnim meditativnim vežbama od po 15 – 30 minuta. Svesnost je nešto što se kultiviše na sveobuhvatnijem nivou. To je pristup koji možemo da primenimo na obroke, na svakodnevne aktivnosti poput pranja sudova ili zalivanja cveća, na jutarnju kafu ili šetnju sa psom. Možemo svesno da slušamo druge, da slušamo sopstvene telesne odgovore na reči drugih.

Mindfulness je pristup koji od vežbi, s vremenom, može da postane stil života. Jedan način da se ovaj pristup uklopi u svakodnevne aktivnosti jeste usvajanje tzv. početničkog uma. Ovaj koncept preuzet iz budizma podrazumeva da svakoj aktivnosti koju radimo pristupamo kao da je prvi put radimo, kao da iznova moramo da je učimo, kao da je situacija u koju se stavljamo potpuno nova situacija na koju nisu primenljiva naša prethodna iskustva. Pokušajte da doručkujete bez telefona, televizora ili radija. Fokusirajte se samo na hranu. Probajte da pijete kafu u tišini, sa zatvorenim očima. Pokušajte da operete zube sa levom rukom, ukoliko ste desnoruki (ili obrnuto). Dok vozite, isključite radio i fokusirajte se isključivo na saobraćaj. Bićete iznenađeni onim što otkrijete: u vama postoji čitav svet na koji nikada niste obratili pažnju.

Autor: Dr Vladimir Miletić, psihoterapeut

Kontakt: [email protected], 066/207-022