Depresija spada u najčešće dijagnostikovane psihijatrijske poremećaje. Statistike iz SAD-a pokazuju da jedan od šest Amerikanaca tokom života iskuse bar jednu depresivnu epizodu, čiji intenzitet može da varira od veoma blagog do teškog. Prema predviđanjima stručnjaka Svetske zdravstvene organizacije, do 2020. godine, depresija će postati drugi najčešći uzrok nesposobnosti na svetu, premašivši po učestalosti i kardiovaskularne bolesti.
Malo ko neće umeti da prepozna gubitak samopouzdanja, „crne misli“, manjak interesovanja za seks, loše raspoloženje, bezvoljnost, stalnu iscrpljenost kao znakove depresije. Ono o čemu se ređe govori, to je da ovi simptomi ne moraju biti isključivo pokazatelj depresije; štaviše, simptomi koje razumemo kao depresiju uopšte ne moraju biti znak psihijatrijskog poremećaja. Postoje različite somatske bolesti koje se isprva mogu manifestovati nekim simptomima i znacima depresije.
Depresija ili hipotireoza?
Štitasta žlezda se nalazi na prednjoj strani vrata i ukoliko je normalne veličine, teško se može i napipati. Uprkos tome, njen značaj za pravilno funkcionisanje organizma je ogroman: hormoni koje proizvodi regulišu metabolizam svih ćelija u ljudskom telu. Kada ova žlezda proizvodi manje hormona nego što je telu potrebno, javlja se niz promena u organizmu koje se ponekad manifestuju i simptomima depresije. Jedno istraživanje sprovedeno u Španiji 2004. godine, pokazalo je da više od trećine osoba sa hipotireozom prijavljuju simptome koji odgovaraju kliničkoj slici depresije – loše raspoloženje, promene apetita i povećanje telesne težine, hroničan manjak energije, bezvoljnost. Prema nekim podacima, čak polovina poremećaja funkcije štitaste žlezde se u početku pogrešno dijagnostikuju kao psihijatrijski poremećaji! Tek nakon dužeg trajanja hipotireoze javljaju se gušavost, suva koža (osobito na licu), poremećaji menstrualnog ciklusa i drugi simptomi koji omogućavaju jasnije razlikovanje ova dva stanja.
Postavljanje dijagnoze je jednostavno – meri se nivo tireoidnih hormona u krvi. Terapija hormonima relativno brzo dovodi do povlačenja kliničke slike. Problem je najčešće u tome što je potrebno da prođe dugo vremena da bi se dijagnoza postavila. Ovome doprinosi i čest stav kod nas da depresija nije ozbiljno stanje i da su depresivne osobe „lenje“ ili „slabe“, zbog čega ljudi oklevaju da se javljaju lekaru.
Depresija ili demencija?
Osoba koja se bori sa depresijom se neretko povlači od drugih ljudi, manje je efikasna na poslu, zapostavlja hobije i slabije se bavi onim aktivnostima koje su joj ranije pričinjavale zadovoljstvo. Ova nemogućnost da se uživa u stvarima i aktivnostima koje nam tipično pričinjavaju zadovoljstvo, naziva se anhedonija. Depresivne osobe imaju poteškoće da se koncentrišu na razgovor ili stvari koje rade zato što su im misli zaokupljene drugim problemima. Depresivna osoba ponekad deluje kao druga ličnost, u odnosu na onu osobu koju inače poznajemo. Sve ovo, međutim, mogu biti i početni znaci demencije.
Čak ni ovo nije „ili/ili“ situacija. Odnos depresije i demencije je daleko složeniji. Videli smo da se rani znaci demencije mogu pobrkati sa depresijom. Međutim, osobe koje imaju demenciju su zaista pod rizikom da razviju depresiju kao “komorbidno” stanje. Ne postoji specifičan test koji bi mogao da razreši problem razlikovanja ova dva poremećaja u ranim stadijumima, zbog toga je važan temeljan pregled psihijatra i/ili neurologa, jer se samo kompletnom kliničkom procenom može doći do tačne dijagnoze.
Depresija ili Parkinsonova bolest?
Parkinsonova bolest je dobro poznata i svakome će prva asocijacija na nju biti tremor. Prema nekim istraživanjima, čak 60% osoba koje imaju Parkinsonovu bolest pokazuju u nekom trenutku i znake depresije. Kod osoba sa Parkinsonovom bolešću, depresija se veoma često manifestuje preteranom brigom, beznađem, samoobezvređivanjem, tugom.
Depresija kod Parkinsonove bolesti ne mora da se javi samo kao reakcija na jednu tešku, hroničnu bolest, premda, sasvim razumljivo, ni ovo nije retko. Ponekad ona može biti njen prvi simptom i može biti posledica istog procesa propadanja dopaminskih neurona u mozgu. Naime, istraživanja moždane aktivnosti kod osoba koje imaju Parkinsonovu bolest i komorbidnu depresiju, pokazala su da je depresija povezana sa sniženom aktivnošću orbitofrontalnog korteksa – to je onaj deo mozga lociran iznad očnih jabučica i zadužen je (između ostalog) za zadovoljstvo koje dobijamo od svakodnevnih aktivnosti koje obavljamo: prva jutarnja kafa, slušanje dobre muzike, itd. Kada, zbog Parkinsonove bolesti, počinju da propadaju dopaminska vlakna, ona propadaju i u ovoj regiji, što uzrokuje simptome anhedonije.
Depresija ili neželjeni efekti lekova?
Čitav spektar lekova koji se nalaze u upotrebi za različite indikacije mogu kao neželjeni efekat dati simptome koji liče na depresiju: citostatici, sedativi, miorelaksansi, steroidi, lekovi za regulisanje krvnog pritiska.
Zbog toga što se često koriste, trebalo bi posebno istaći beta-blokatore (poput propranolola), grupu lekova za regulisanje krvnog pritiska ili terapiju nekih aritmija. Nisu svi istraživači složni oko toga da li ovi lekovi daju, kao neželjeni efekat, simptome depresije ili ne – neke studije to potvrđuju, neke ne. Ono što je, međutim, poznato jeste da ovi lekovi uzrokuju umor, letargiju i seksualnu disfunkciju, simptome koji se javljaju i u sklopu depresije, zbog čega se ponekad može postaviti pogrešna dijagnoza. Ukoliko imate ove neželjene efekte, važno je ih saopštite svom lekaru opšte prakse ili internisti. Postoje brojni lekovi za hipertenziju koji ne uzrokuju ovakve neželjene efekte, tako da je relativno jednostavno pronaći efikasnu zamenu. Takođe, metildopa, lek za povišen pritisak koji se daje trudnicama može da daje neželjene efekte koji se lako mogu pogrešno prepoznati kao depresija!
Steroidi imaju širok spektar primene u savremenoj medicini. Koriste se kao terapija kod bolesti poput reumatoidnog artritisa, sistemskog lupusa, astme, Kronove bolesti i ulceroznog kolitisa, itd. Kod dugotrajne upotrebe ili upotrebe u visokim dozama, javlja se skup simptoma i znakova koji se nazivaju Kušingov sindrom. Veoma česti i upadljivi simptomi Kušingovog sindroma preklapaju se sa simptomima depresije: slabost i fizička iscrpljenost, umor, promena kilaže, snižen libido i loše raspoloženje. Kušingov sindrom se, međutim, manifestuje i povišenim pritiskom, sklonošću ka infekcijama zbog toga što kortikosteroidi utiču na imunitet, poremećajem menstrualnog ciklusa kod žena, kao i specifičnom „centralnom“ gomilanju masnog tkiva.
Zašto je ovo važno?
Ako loše raspoloženje pripisujemo isključivo psihološkim ili psihijatrijskim razlozima, to može produžiti period do postavljanja prave dijagnoze i započinjanja terapije. U slučajevima kada su simptomi depresije manifestacija neke somatske bolesti, tretman se može drastično razlikovati od psihološkog i psihijatrijskog. Ovo, naravno, ne znači da u lečenju gorenavedenih stanja nema mesta za psihijatrijske lekove ili psihoterapijske intervencije, ali sasvim sigurno znači da to nije jedini, a često ni glavni način lečenja.
Psihoterapijska podrška može biti od velike koristi osobama koje imaju Parkinsonovu bolest (na primer), jer je uvek izuzetno teško prihvatiti takvo jedno stanje i ograničenja koje ono sa sobom nosi. Dobar terapeut u ovoj situaciji može biti od velike pomoći. Ono što, međutim, ne možemo smetnuti s uma je poreklo nekih „depresivnih“ simptoma kod Parkinsonove bolesti – oni ne moraju uvek biti reakcija na tešku bolest, već mogu biti direktna manifestacija neurodegenerativnog procesa prisutnog kod Parkinsonove bolesti, a za šta je neophodna potpuno drugačija terapija od razgovora ili antidepresiva.
U nekim slučajevima, „depresija“ se može razrešiti jednostavnom promenom terapije, kao što je slučaj kod lekova za hipertenziju, u nekima će se spontano povući kada terapija bude ukinuta (kao što je slučaj sa steroidima).
Lekarska procena je veoma značajna u dijagnostici depresije. Bez obzira da li se odlučite za psihijatrijske lekove, psihoterapiju ili za kombinaciju ova dva, kako bi bilo koja terapijsk intervencija imala smisla, za početak, morate imate depresiju. Uloga lekara opšte prakse ili specijalista poput neurologa i psihijatara je od velikog značaja u ustanovljavanju dijagnoze. Pre nego što se nekome “nalepi” etiketa psihijatrijskog poremećaja, neophodno je ispitati i druge uzroke.
O autoru:
Dr Vladimir Miletić, psihoterapeut
E-mail: [email protected]
Telefon: 066/207-022