U Njujorku Tajmsu objavljena je tokom januara ove godine serija članaka psihijatara sa dijametralno suprotnim stavovima o shizofreniji. Svima učesnicima ove debate zajedničko je to da su stručnjaci za mentalno zdravlje i da su cenjeni stručnjaci. Sličnost tu prestaje: stavovi koje su izneli, nemoguće je pomiriti. U ovom tekstu, Matej Vilotijević pokušava da rezimira nepomirljive stavove koje savremeni psihijatri imaju o shizofrenije.

——————————————————————————————————————–

Neretko se mogu čuti različita viđenja shizofrenije kao poremećaja, kao i različiti pogledi o načinu na koji se ovaj poremećaj treba tretirati. Nekada su ta mišljenja u toj meri različita, da se može slobodno reći da su kontradiktorna. Dok jedan deo psihijatara gleda na shizofreniju kao na poremećaj sa jasnom patologijom, pri čemu su osobe sa shizofrenijom potencijalno opasne i tebaju zakonski biti hospitalizovane, drugi deo smatra da psihopatologija ovog poremećaja nije do kraja razjašnjena i da osobe sa ovim poremećajem, kao i njihove porodice, trebaju imati pravo na izbor da li žele biti hospitalizovane.

U svom članku „Naš pogrešan pristup shizofreniji“ dr Paul Stajnberg navodi da se prevencija shizofrenije u SAD keće u pogrešnom smeru, pri čemu pravi osvrt i na zakon o kontroli oružja. Stajnberg tvrdi da je psihoza, gubitak sa realnošću, termin kao i groznica, pri čemu je sama psihoza fiziološki poremećaj izazvan promenama u prefrontalnom korteksu, području mozga, koji je bitan za govor, apstraktno razmišljanje i odgovarajuće društveno ponašanje, a same promene su uslovljene slabljenjem prefrontalnog korteksa, usled stresa koji se obično javlja u adolescentskom dobu.. Sam poremećaj, kako on tvrdi, prate biohemijske promene u moždanim vezama, pa tako, na primer, promene u komunikaciji prefrontalnog korteksa i govornog područja (koji se nalazi u temporalnom korteksu) dovode do auditornih halucinacija, pri čemu pacijent može čuti glasove kojima se povinuje. Ti glasovi mogu navoditi osobu na suicid ili na ubistvo druge osobe.

Dr Stajnberg navodi da se, previše pažnje posvećuje privatnosti i strahu od etiketiranja i stereotipizacije osoba sa shizofrenijom, kao i o njihovim građanskim pravima, a premalo o samom lečenju i hospitalizaciji ovih osoba. Stajnberg smatra da se tolikom brigom oko prava osoba sa shizofrenijom, zaboravljaju prava običnih Amerikanaca, da mogu biti bezbedni bez straha da mogu biti upucani u kući, školi, tržnom centru i drugim mestima. Ovakvo mišljenje Stajnberg potrekpljuje događajima koji su se desili u periodu od 2007 do 2012, na prostorima SAD. U te događaje spadaju ubistvo 32 ljudi od strane Seung-Hui Cho-a, ubistvo  6 i ranjavanje 13 ljudi od strane Jared L. Loughnera-a, i ubistvo 26 prevashodno dece od strane Adam Lanza-a. Stajnberg smatra nedijagnostikovane shizofrenije uzrocima ovih događaja, mimo Goldvartovog etičkog pravila koje kaže da psihijatri ne treba da komentarišu nečije mentalno stanje ako pacijenta nisu pregledali. Prema njegovim rečima, uzrok nehospitalizacija, osoba sa shizofrenijom, jeste manjak znanja o ovome poremećaju od strane stručinih lica i školskih savetnika

Takođe, dr Stajnberg smatra da su hospitalizacije osoba sa akutnom shizofrenijom skraćene do tačke apsurda i kao krivce vidi osiguravajuća društva i porodice pacijenta koji se trude da pacijenta što pre izvuku iz bolnice, jer su troškovi lečenja previsoki.

Rešenje ovih problema Stajnberg vidi u odgovornijoj kontroli poluautomatskog oružja, krivičnim kaznama za one koji oružje prodaju osobama sa vidljivim znacima psihoze, većim kapacitetima privatnih i državnih bolnica za dužu negu pacijenata sa shizofrenijom, intenzivnijim edukacijama javnosti o tome kako se odnositi prema shizofreniji, kao i većoj posvećenosti ka izvlačenju priznanja onih koji predstavljaju opasnost po sebe i druge.

U odgovoru na Stajnbergov članak prof. dr Kristofer Gordon, pronalazi Stajnbergov članak zabrinjavajućim. Dr Gordon navodi da je cest slucaj da stručnjaci iz polja psihijatrije komentarišu shizofreniju ka poremećaj sa jasnom patologijom čiji su uzroci dobro poznati. Gordon smatra da je razumevanje ovog fenomena i dalje u razvoju i da su ideje o ovoj bolesti neutemeljene, pri čemu je ono što danas nazivaju shizofrenijom verovatno sindrom sa sirokim spektrom uzroka i rezultata, sa i bez načina lečenja.

Gordon navodi da mnogi smatraju i današnji sistem mentalnog zdravlja vrlo prinudnim i nasilnim. U daljem tekstu, piše da bi bilo čudno videti prisilno lečenje drugih oblika bolesti, recimo kardiovaskularnih ili kancera.

Gordon, takođe, navodi da se bolji rezultati postižu ako se pacijenti tretiraju sa poštovanjem, pri čemu im se nude opcije i izbor, a slično tome, kada bi lekari bili iskreni o ograničenjima svog znanja, to bi ostavljalo širi put za pronalaženje efikasnijih metoda lečenja. Godon smatra, da tek za mali broj pacijenata, sa ozbiljnom istorijom nasilnog ponašanja, treba postojati prikladni pravni sistem koji će ih primorati na lečenje, čak i prisilno.

Dr Sara Hartli, sa druge strane, tvrdi da dr Stajnberg ima pravo kada govori o hospitalizaciji opasno poremećenih ljudi, da bi zajednica bila bezbedna. Ona navodi da osobe sa jakim psihozama ne mogu da traže građanske slobode i navodi da su ranije metode lečenja, koje su podrazumevale elektrošok terapiju i terapiju toksičnim lekovima, razuman pokretač za preispitivanje pacijentovih prava, ali danas su se metode promenili. Takođe, u svom tekstu piše da je u interesu osoba sa akutnom psihozom, da budu negovani i da se time zaštite od pogrešnih akcija. Međutim pravo na lečenje je obmanuto pogrešnim pavnim nametanjima.

Dr Kenet Džil smatra da su viđenja dr Stajnberga pogrešna, jer većina osoba sa shizofrenijom nije počinila nikakvo nasilje. On dalje navodi da, ne postoji monopol na duševne bolesti u SAD, kao i da oni nisu država sa najgorim sistem mentalnog zdravlja, kao ni najliberalnije građanske slobode i da to nisu uzroci nasilja oružjem. Dr Džil kao rešenje problema vidi stvaranju interventnih ekipa za rane inervencije, saradnja između zajednice stručnjaka za mentalno zdravlje i policije, i manje oslanjanje na lekove. Džil smatra da su ljudima potrebni pristupi poznatim najboljim praksama, pravu osiguravajuću jednakost i pristupačne usluge.