Ostavljen od svih, baš ću tako da kažem! Živim u Domu za nezbrinutu decu. Da počnem, znate kada majka ne zna da ti je rođendan a svaki od vaspitača koji su taj dan radili sa vrata se setio da mi čestita i poželi sve najlepše. Tata koji je alkoholičar i živi u kući koja se raspada sa braćom koja su izgleda više nego ja zaslužili da tamo budu. E ja hoću baš tamo a ne u ovaj Dom koji je za decu bez igde ikoga, ja sam njihov ne domski. Nema ni starih domaca više, mi smo ta porodica o kojoj nam sve vreme pričaju ovde a onda ti stariji samo jedan dan odu i briga ih. Sve ovo nema smisla, ali baš nema. Zato valjda i pijem te sve lekove. Naravno to mi kao pomaže da se manje nerviram i da budem smiren. A koliko me samo iznervira kada pred svima kažu “terapija ajde u amabulantu”, jer mora svaka nova koja dođe u prihvatilište da čuje da ja pijem 6 lekova na dan… Često se desi da glumim pijanstvo, ali to niko ne zna, ili da ću da idem u grad da pijem pa zaobiđem uveče ambulantu. Onda odem u grad sa nekim klincima iz doma i nakon sat vremena skitnje, kako se kod nas to zove, odemo do igraone gde uvek čujem kako neke mame zovu decu, ma te klince, da idu kući. Nas baš briga možemo da se vratimo kad hoćemo ionako nas naše mame nikad neće zvati a nastavnici, neka ih nek se malo cimaju… Skoro mi se sestra porodila tako da ni ona nema vremena da pričamo kada zovem telefonom, par puta sam ostavio slušalicu da ispadne da pričam a onda su nastavnici beležili nešto u knjigu a pre toga su kao i uvek pitali jesi li popio lek kao da ću ja baš svaki dan da polupam prozor. Možda udarim nekoga pa i mene su lupali pa, šta sad sam jak. E da, samo neka mi se sada neko od svih njih još i smeje kada pijem lekove i kada na trenutak osetim neko olakašanje……