Tokom godina sam postala majstor u sakrivanju. Deset godina se lečim od opsesivno-kompulsivnog poremećaja. Brojim korake, brojim udisaje i izdisaje, kada sednem na stolicu, moram da ustanem i ponovo sednem, a u najgorim danima to je trajalo satima. Sada je bolje zahvaljujući terapiji koja to drži pod kontrolom. Moj psihijatar kaže da spadam u one srećnice koje uspevaju godinama da drže OKP pod kontrolom, bez velikih pogoršanja. Kada je sve počelo bila sam u srednjoj školi i sve je bilo nepodnošljivo. Počelo je bez upozorenja, samo sam jednoga dana u školi osetila da ne sedim kako treba na stolici i ustajala sam i sedala ceo čas. Profesorica je pokušala da me natera da se smirim jer sam bila dobar đak i nije htela da me istera napolje, govorila mi je da sednem i da se smirim, na kraju su zvali moje roditelje jer ja nisam mogla da stanem i jecala sam i plakala. Brzo je postavljena dijagnoza u Beogradu, u Palmotićevoj i brzo se sve vratilo pod kontrolu. Ja i dalje moram da slažem paralelno sveske na stolu, na poslu je moja kancelarija kao operaciona sala, tako moj šef govori, i dalje povremeno moram tri četiri ili pet puta da sednem i ustanem pre nego što mogu da sednem na stolicu.

Naučila sam, međutim, da sakrivam moje simptome veoma vešto. Imam verenika koji ne zna kakav problem ja imam. Pijem lekove da on ne vidi, nalazim glupa opravdanja ako vidim da vidi radnje koje moram da radim. Moje opsesivno slaganje stvari po stolovima i policama za njega je odraz moje uredne prirode, a ne bolest. I drago mi je što je tako. Teško mi je da o tome ne govorim sa njim, ali se uvek plašim da će se ponoviti srednja škola. Koliko god da sam se tada brzo “skupila” i dovela u red, uvek su me čudno gledali, ponekad me zajebavali i imitirali, a ja na to nikada nisam mogla da se naviknem. Nisam htela da promenim srednju školu iako mi je to psihijatar sugerisao kao opciju, a moji roditelji su se sa tim slagali. Želela sam da ostanem do kraja. I ostala sam. Ali sam posle diplomiranja prestala da se družim i javljam tim ljudima. Odselila sam se poslom, na sreću, u Novi Sad i sada se ovde pretvaram da se to nikada nije dogodilo.

I zato ne mogu da kažem da imam problema zbog mog psihijatrijskog problema, ali to je zato što nikome o njemu ne govorim. A ne govore ni moji roditelji. Ponekad me pitaju da li je sve u redu “sa onim tvojim” i ja uvek kažem da jeste. To glupo pitanje i taj glupi odgovor mi mnogo znače.

Ali ima dana kada je užasno teško. Kada sam pod stresom, moje radnje se pojačavaju i sa njima se pojačava i moja panika raste i ne znam šta ću sa sobom. Tada bih jako želela da mogu da govorim o tome, ali sećanje na ono maltertiranje i zajebavanje iz srednje škole mi to nikada ne dopušta. Ponekad mi se čini kao da nosim u sebi težinu celog sveta. I ne smem ni sa kim da je podelim. Jer će onda težina postati još gora.