U stvari i ne znam da li imam nešto da napišem, a ipak pišem. Ne morate ovo da objavite ako mislite da ne treba da se objavi. Imam 34 godine, oženjen sam, nemam dece. Nisam nikada iskusio diskriminaciju u porodici, a ni na poslu. To je zato što nikome nikada nisam rekao da se lečim od depresije. Moje loše raspoloženje mora da ostane nevidljivo. Ja sam vojnik i kod nas u vojsci nije dobro biti depresivan. Ako si depresivan onda si lud. Ako si lud, onda nisi dobar vojnik. Od mene se očekuje da mogu da izdržim svaki pritisak i da uvek budem pripravan. Ljudi oko mene razlikuju prave muškarce i pičke. Ako si depresivan, onda si pička. To je kao da si žensko. Zato niko ne zna za moje probleme.

Moja supruga zna i ona me razume. Jednom je jedan kolega video tablu bensedina u mojoj torbi i ja sam mu rekao da sam ga kupio za ženu. Rekao sam da je nervozna jer je “dobila”. Baš sam debil, ali nisam imao herca da mu kažem bilo šta drugo. Niko ne sme da zna.