Imam 28 godina i radim u predstavništvu jedne velike strane firme (radije ne bih rekao koje). Završio sam ETF u Beogradu i započeo doktorske studije, ali sam ih zbog depresije prekinuo. Kada sam počeo da se osećam bolje, pronašao sam ovaj posao jer mi je u tom trenutku bilo jako važno da se osećam korisno i mislio sam da ću uspeti to da ostvarim ako budem zarađivao. I uspeo sam u tome. I dalje idem na redovne kontrole kod psihijatra (u Institut za mentalno zdravlje), jedno vreme sam išao privatno i na psihoterapiju, jer to od mog psihijatra ne mogu da dobijem, on je skloniji davanju konkretnih saveta i postavljanju pitanja koja se tiču lekova koje uzimam. Psihoterapeut mi je u periodu od tri godine mnogo značio, ali sam sa terapijom prekinuo onda kada sam osećao da mogu samostalno da se nosim sa problemima koji me snalaze. 

Jednom prilikom sam, odlazeći na kontrolu kod psihijatra, ispred zgrade u Palmotićevoj sreo koleginicu s posla. Pričali smo neko vreme, a onda sam joj rekao da moram da idem jer imam zakazan pregled i pogledom sam pokazao ka ulazu u Institut. Ona me je pogledala iznenađeno i tu smo se rastali. Pretpostavio sam da je to ispričala kolegama na poslu, ali pošto radim u stranoj firmi naši međuljudski odnosi nisu tipično srpski. Komunikacija je uvek formalna i uljudna (u poređenju sa onim što sam čuo da se dešava u domaćim firmama) i bio sam sasvim siguran da se o meni neće manje misliti kao o stručnjaku zato što odlazim kod psihijatra, bez obzira na to koliko razvijenu svest imaju (ili nemaju) moje kolege. I bio sam u pravu.

Prošle zime sam se razboleo. Dobio sam upalu pluća i morao sam čak nedelju dana da ležim u bolnici jer antibiotici koje mi je propisao lekar nisu delovali. Sve u svemu, bio sam odsutan sa posla skoro mesec dana. Po mom povratku, odnos zaposlenih prema meni se naprasno promenio. Svi su mi se osmehivali po hodnicima, javljali se napadno ljubazno. Koleginica čija je kancelarija do moje je po četiri puta dnevno ulazila da me pita da li želim kafu, čaj, sladoled, štagod mi padne na pamet. Pre toga, nije potrebno reći, jedva da smo komunicirali. Tek onoliko koliko je potrebno. Dobar dan, dobro jutro i sl. Tolika ljubaznost mi se činila potpuno izveštačenom i nije mi dugo trebalo da se setim da sam neposredno pre moje bolesti ispred Instituta za mentalno zdravlje sreo onu koleginicu. Presreo sam je na hodniku i ona mi se obradovala onako kako, siguran sam, ne može da se obraduje ni sopstvenom detetu. Pitala me je da li sam ozdravio, davala mi komplimente, govorila mi da izgledam jako dobro (što je bila notorna laž, bio sam još uvek bled i dosta slab fizički). Sada bih tome mogao da se smejem, tada me je užasno nerviralo. Pitao sam je otvoreno da li je ljudima rekla da se lečim kod psihijatra.

Da skratim priču. Rekla je. I svi su bili uvereni da sam ja bio u “ludnici” sve to vreme. Mislim da mi ni danas niko ne veruje da imam upalu pluća jer kad se pomene moje odsustvo uvek se nekako naglasi da je to bila upala pluća. “Sećaš se onda kada si imao upalu pluća”. “To je projekat koji smo započeli onda kada si ti imao upalu pluća”. Uvek nekako značajno i sa osmehom koji kao da kaže “OK je što si imao upalu pluća.”

Pomenuta koleginica je svim kolegama iz firme dala precizne instrukcije da prema meni moraju biti jako ljubazni, da se moji predlozi moraju prihvatati, moje ideje ne smeju kritikovati, da mi se nikada i ni pod kojim uslovima ne sme protivrečiti, dok se ne “stabilizujem”. Ona kaže da se sa ljudima poput mene “nikad ne zna”. Osetljiv sam, kaže mi, i svaka sitnica može biti kap koja je prelila čašu, a cela firma se slaže da niko neće da me nosi na duši.

Bila je to jedna od onih situacija kad ne zna čovek da li da se smeje ili ošamari sagovornika.