Share the post "Projekat Margine #13, “Niko neće da čuje o depresiji”"
Niko neće da čuje o depresiji. Ni prijatelji neće mada ponekad kažu da hoće, zato što misle da to prijatelji treba da rade. I ako im pričaš oni ti se smeše i govore da će sve biti divno i da ne treba tako da razmišljam. Kao da ja to već ne znam. Pre deset godina sam bio jako depresivan i znam kako to izgleda kad nikome ne možeš da pričaš o sebi. Možda zato što ne znaš šta da kažeš jer nikada nemaš dovoljno reči da opišeš tu prazninu koju osećaš, a pomalo zato što i kad nađeš dobre reči one nikada ne zvuče drugima tako dobro.
U početku su svi dobri. Vide da si neraspoložen i hoće da te saslušaju ali ti brzo razumeš da neće mnogo dugo da te slušaju, već samo malo. Čim postane teško oni se izvlače. Čim vide da se mučiš sa rečima i da si opširan oni se isključe. A ne možeš da ne budeš opširan jer u depresiji ništa nikome nikada nije jasno. Ona je odsustvo, a to se ne da opisati. Ili ti govore da budeš srećan. Daj molim te, šta ti fali – tako su mi govorili. Ne izmišljaj, takođe. I ponekad: ti imaš sve u životu, ti ne možeš da budeš depresivan. I tada bih odustajao. Onda bih prestao da pričam o svojoj depresiji, a onda se brzo ispostavilo da ja više nisam imao mnogo tema osim moje depresije, pa sam prestao da ih viđam. I prijatelje i rođake. Sve dok mi nije bolje, jer sam to ja, dok kad sam depresivan, to nisam ja. Ako sam depresivan onda sam razmažen. Ili se ponašam detinjsto. Ili gledam na svet sa ružičastim naočarima pa se razočaram brzo.
U početku je bilo dosta slobodnog vremena zato što sam se povukao od svih i ja sam ga koristio da čitam knjige. Ujutru čitam na putu za posao, na poslu radim i budem produktivniji jer mi ljudi smetaju i od njih bežim u rad. Po povratku jedem pa opet čitam ili gledam filmove. I to je tako trajalo. Dosta dugo. Ne mogu da kažem da mi je neko nešto loše uradio ili rekao, ali je bilo situacija na poslu kada su govorili o meni na način koji mi nije odgovarao. Pusti ga, on je letargičan. Sav je usporen, dok on to ne završi, ostarićemo. I jesam bio sve to. Ali sam pokušavao da objasnim zašto a njima je bilo teško da slušaju. Zato što niko neće da sluša teške stvari, beže od toga kao đavo od krsta. Ima taj jedan trenutak u razgovoru sa ljudima kada osetiš da su pobegli od tebe. Nisam tada mogao da razumem šta je to ali sada mislim da je to onaj trenutak kada osete težinu osećanja. Sećam se da sam se osećao jako loše zbog toga, kao da opterećujem sve oko sebe nečim što nikome nije blisko i što niko ne može da razume.
Onda se nešto ponovo promenilo. Nisam više mogao da čitam knjige, nisam mogao da se koncentrišem. Kao kada ti misli lete, samo što ne znaš gde lete. Gase se, to je bolji način da se to kaže. Nisam mogao da uživam u filmovima ili muzici. Izgubio sam apetit. I volju da pričam. Povremeno i volju da ustajem iz kreveta. Nisam nikada razmišljao da se ubijem, ali nisam razmišljao ni o tome kako da živim. Kao da sam bio u nekom vakuumu. Ti meseci su mi i danas mutni i sećam ih se kao kroz maglu. Moji roditelji su insistirali da odem kod psihijatra. To me je pomerilo. Oni se ne bi oglašvali da nisu mislili da je stanje jako loše. Nismo nikada pričali o tome. Znao sam i ja da treba ,ali sam to odgađao za drugi, treći dan, sledeću nedelju ili mesec.
Poseta psihijatru i lekovi doneli su promenu ljudi prema meni. Više nisam bio letargičan i spor nego sam imao depresiju. A i meni je to bilo drugačije, moram da priznam. A glupo mi je da priznam. Kao da sam se osećao lakše jer sam znao kako da nazovem to što mi se dešava, a to je i dalje bila ista stvar… I dalje niko nije bio zainteresovan za to da razume kako se ja osećam, ali im je izgleda bilo dovoljno to što su znali da sam depresivan. Manje su mi davali da radim na poslu. Prijatelji su me povremeno pitali kako sam i da li uzimam lekove redovno. U stvari, isto su me pitali što i psihijatar. Ni ljubazno ni neljubazno. Obazrivije od psihijatra, ali jednako bezlično. Pretpostavljam da su se osećali lakše. Mogli su da ispune svoje prijateljske obaveze na način koji ih nije opterećivao. Ne znam koliko je to prijateljstvo a koliko poznanstvo, ako je tvoja tuga nekom bliskom nepodnošljiva i neshvatljiva.
Slično se i meni dešavalo i dešava se.Rođen sam 1987 i već sa 5-6 godina dolazi do prvih problema u zabavištu sam bio odvojen od sve ostale dece a nisam bio agresivan i napadan kao ostala deca, tako je bilo i godinu dana kasnije kada sam bio u predškolskoj vaspitačica me je slala u ćošak, isto kao i u zabavištu. Dođe i osnovna škola isto tako sam stojim na odmoru malom i velikom svi me zadirkivaju i ne daju mi da živim pa je morala moja majka da ide u školu kod učiteljice na razgovoru gde je učiteljica rekla da je sa mnom sve u radu i da nisam problematičan, ali problem je ostao i dalje vrlo malo uspeha kod mene kojeg je većina cenila, otac me je za svaku glupost čak i onu najmanju tukao kajišem za svaki neurađen domaći i ostalo. Svih osam godina u osnovnoj školi nisam nimalo nikome bio popularan, iako sam imao druga sa kojim sam sedeo u kabinetu sve je to uticalo dabudem loš učenik ali ne po vladanju već po ocenama, bilo je tu tuča i bilo je svega morao sam rođenog brata da zovem da me brani , jer niko drugi nije ni hteo i uvek su svi bili protiv mene ismejavali me i govorili negativno o meni. Prošla je osnovna škola osam godina patnje i tamnice za mene, i došla je srednja , prvi dani srednje škole kao i osnovne bili su odlični , ali već u samom startu bilo je problema što sa učenjem to i sa pojedincima u razredu koji su bili ponavljači i koji su bili agresivni i priča iz osnovne se ponovila uvek sam bio dežurni krivac nekima ogovarali su me u negativnom kontekstu dali zato što sam bio najbolji učenik u veronauci ne znam, cinkarili su me profesorima zbog prepisivanja na testu i mnoge druge neprijatnosti.Danas ni sa kime nemam kontakte ni sa bilo kime iz osnovne niti srednje škole, drugovi i drugarrice sa kojima sam išao u razred prolaze pored mene i neće ni da mi se jave, poznanici iz kvarta koji me znaju dugi niz godina lažni su mi prijatelji kao hoće da me saslušaju odmah počnu da mi se smeju i da me zavitlavaju zbog čega moram da se odaljim od njih, ja nikome ne trebam, a vredan sam i hoću da budem dobar čovek,prijatelj,brat,rođak…Svaki trud mi je očigledno uzaludan čak i kad radim kao drugi trudim se da uspostavim sa svima korektne i normalne odnosne da budem darežljiv i respektovan ne ide i ne ide, ne znam dali u meni ima tolika doza odbojnosti da sam ja prosto radioaktivan? .Srednja škola je prošla a ja sam pokušao i potrudio se da sve loše što mi se u njoj desilo izbrišem iz sećanja a lepe trenutke kojih je izuzetno manje nego onih tragičnih sačuvam. Nakon srednje odlazim na fax, ponovo sve super na početku čak sam i stekao neke kolege sa faxa koji su prema meni bili pouzdani, fakultet ili viša škola u to vreme bilo je vreme kada više nije trebalo da bude lupetanja gluposti i ogovaranje nekoga u negativnom kontekstu, ali što kažu ljudi budala ima svudge , klonio sam se lošeg društva, i bar što se mene tiče viša škola je bilo nešto najlepše što mi se desilo, nažalost ono što mene čini srećnim kratko traje završio sam svoje studije posle godinu dana studiranja problem je bila finansijska strana, a nakon faxa na red dolazi i vojska bio sam u civilnoj vojsci nekih 5-6 meseci recimo da nisam imao problema ni sa kim ali ako za mene vredi to da ja budem vredan i marljiv tu, zašto to ne vredi za drugoga koji ima isti status kao i ja u toj službi konstantan pritisak iz dana u dan kako je vreme prolazilo uradio je svoje da zapadnem u stres i stresne situacije , bilo mi je tada prilično teško jer se nimalo nisam osećao dobro kao pre neki mesec tada, nekako sam pokušao da ignorišem to sve ali što sam više ja to ignorisao to je problem postajao sve veći ubrzo sam i tu doživljavao neprijatnosti umerenog tempa, i fallo je samo jedno da odem kod psihijatra, bio sam dve nedelje tada na bolovanju kada sam se vratio pravi bum, nekako sam hteo sam sebe da kaznim, ali poštovao sam te ljude koji su tamo cenili moj rad i zalaganje, sve je to bili nedovoljno odlučio sam da otežeam sebi i otišao sam u redovnu vojsku pošto sam kasnio tamo nije bili lako naročito na početku, imao sam dobrog druga koji je uvek bio uz mene, ali je ubrzo otišao jer je imao prekomandu, od tada za mene počinje noćna mora u vojsci, ukraden mi je mobilni telefon, i ružna prošlost mi se ponavlja , označen sam od jedne osobe tamo koja ima predugačak jezik za drukaru i lopova, i kako je to lako sve krivice prebaciti na jednog čoveka koji je sam a koji je tu da bi samo odslužio svojoj državi i rešio vojnu obavezu jednom za svagda, svašta se tu dešavalo podmetačina i ružnih stvari da ne idem skroz u detalje jer zaista je trebalo imati snage sve te pritiske i ucene u vojsci preživeti ali ja sam preživeo i to za mene znaći novo iskustvo.Obično posle kiše dođe sunce i lepo vreme, bolji dani u vojsci za mene su došli ali kao i ono prethodno vrlo kratko su trajali.Nakon odslužene vojne obaveze državi , ni sa kim iz vojske nisam ostao u kontaktu kao i obično a usmerio sam se na traženje posla i konačno da postanem čovek kao i svi ostali da ne zavisim od starateljskih sitniša, posao nisam mogao da nađem a i kada sam nađao uglavnom sam radio na crno , iako sam sve po zakonu predao moju radnu knjižicu i ostalo, za nekoliko meseci rada u jednoj firmi gde sam radio kao portir ništa mi nikada nije plaženo, a uzaludno sam provodi ovreme čuvaći stari dotrajali objekat, sa mnom je tada radio jedan moj kolega 5 godina stariji od mene, a sa kojim sam bio u strancki jer tražili smo naš novac koji smo pošteno zaradili , posle izvesnog vremena i taj kolega moj je mene otpisao zauvek, iako nikakvih problema u našim poslovnim i prijateljskim odnosima nije bilo on je isplaćen za svoj rad koji je radio , ali ne i ja.Uvek sam u svom životu nakon srednje škole(višu školu nikada nisam završio niti u je završiti zbog problema sa novcem) nailazio na pojedince koji su hteli prijateljstvo sa mnom i da mi budu drugovi, jer pošto drugaricu i devojku nikada nisam imao govorili mi moji da moram ipak imati nekoga, ceo svoj život sam sa muškarcima drugovima, devojku nikda nisam imao iako sam mnoge upoznao, a koje su me isto tako lako otpisivale kao da me ni ne znaju, sebi sam rekao da je bolje da nemam nikoga nego da imam lažne prijatelje i drugove kojima trebam samo kada oni imaju nešto da obave, i pomoć, a da pritom nikada meni nije ništa pomognuto.Devojku sam tražio od prvog razreda srednje, nijednom nisam imao šanse, počeo sam da se prijavljujem na društvene mreže za upoznavanje počev od onih najpopularnijih i tako dalje, sve to nije dala ama nikakvog rezultata, jer nisam uspeo da zadržim nijednu žensku osobu kao prijatelja i nešto više razočarao sam se u svet i život nakon svega toga.Da ja baš nigde nemam sreće ni u čemu, i ispada na kraju da ja samo živim život i ništa više, radio sam bio sam zaposlen, ali sam ubrzo napuštao radno mesto jer je plata puno kasnila i nikada nije bila isplaćena, nedavno sam radio u jkp ista priča kao od pre imao sam kao neko društvo ali ni sa kim opet nisam u kontaktu niti se vidim. Dao sam se alkoholu i počeo sam da pijem, za razliku od mog rođenog brata koji je uspešan u poslu i živi sa svojom verenicom meni ni ono minimalno što on ima nije pošlo za rukom.Živim sa majkom i kao imam neku rodbinu koja je i zaboravila na mene kao da nisam živ, takođe i neke poznanike kao a i neke sa kojima sam se lično zamerio zbog njihovog idiotluka.Dali za mene ne postoje pravi prijatelji i devojka na ovom svetu ili ja ne znam šta je sa mnom svako me je otpisao kao da sam narkoman,kriminalac,terorista ubica…Da li sam možda vanzemaljac kada niko neće samnom ili sam Đavo pa svi beže od mene ni Bog me neće.Pokušavao sam mnogo puta da budem kao i ostali što su da imam i da steknem mnogo prijatelja dobrih ali što sam se više trudio to je meni bilo sve gore izgleda ja to ne mogu ma koliko se trudio i bio fin i dobar jednostavno ne ide.Ja sam uvek sam , sam pijem sam izlazim, nisam histeričan niti sam ikada pomislio da se ubijem, zašto bih sada moje zbog ni zbog čega zavio u crno? I dok piše ovo tako mi je.Verovatno mi to istaje za ceo život jer ako je četvrt veka prošlo od mog života proće još dva puta toliko a onda ko će me šta pitati kada budem star.
Poštovani, Vaša priča je postavljena i ovde: http://www.epsihijatar.com/projekat-margine-14-pokusavao-sam-mnogo-puta-da-budem-kao-i-ostali/
Srdačan pozdrav,
redakcija ePsihijatar.com