Teško je živeti sa činjenicom da se ceo klavir srušio na mene! (sve je palo baš na moju glavu)…. Problemi su tu čitavog života, nekada ih ima više a nekada manje. Svako ima svoje probleme koje pokušava da reši, ja ne znam koji ću prvi..

vrištala sam jer su svi govorili da sam ja kriva za sve. Kada je otac izašao iz zatvora sve je bilo tesno u našoj komunikaciji. Potom sam se zaljubila a moji mi nisu dozvoljavali tu vezu. Krišom sam se viđala sa tim dečkom, bežala sam od kuće, lagala sam ih… Jako sam volela tog dečka, bio mi je važniji i od moje porodice jer je bio tu za mene. Kada su moji saznali da se i dalje viđamo ja sam stigla u Dom jer moji roditelji ne vole moje društvo i nisu mogli da podnesu tog dečka. A moji prijatelji uopšte nisu loši, davali su sve za mene, bodrili me kada mi je bilo najteže, čak su i dalje tu za mene. Tako da ovde već imamo probleme sa roditeljima, prelazak iz jednog u drugi grad i potpunu nesnađenost u Domu.U decembru sam došla u Dom… Nikada nisam imala komunikaciju sa svojim roditeljima, sa majkom sam se uvek svađala. Moj otac je voleo da popije i da nastane skandal u kući. Od oca sam dobila batine jer je mislio da se drogiram. To naravno nije bilo tačno ali on je popio toliko da me nije ni slušao. Kada sam poslednji put dobila batine pozvala sam policiju. Bilo mi je teško kada sam saznala da će biti u zatvoru, plakala sam danima,

U početku je moja veza sa dečkom i dalje opstajala ali veza na daljinu kod mene ipak nije uspela. Počele su svakodnevne svađe između nas a kada sam izgubila i njega tada počinjem da gubim veru u sebe. Polako je nestajala i nada… Više nemam „ni kučeta ni mačeta“. Roditelje sam već izgubila, otišla sam iz grada u kom su mi ostali brat i najbolji prijatelji. Teško mi je što sam sama. Školu sam zanemarila i nisam išla mesecima, verovatno ću pasti godinu. U dnevniku imam sve dobre ocene ali džaba kada sam iz polovine predmeta neocenjena.

U Domu je jako teško, svaki dan se neko bije, neko seče vene, neko se drogira, svako se svađa sa svakim…. Ova sredina mi ne prija ali ovde ostajem do svoje 18. godine. Odlazim i na razgovore sa psihologom koji mi nekad pomažu  a nekada se osećam još krivljom zbog nekih činjenica koje mi se kažu u lice iako znam da je to dobra namera. Valjda kada ste krivi nekome čitav život ne možete tek tako da kažete nisam.

Fora je što se jedan problem nije rešio, samo se nagomilavaju i nigde kraja. Ali ja se borim i ne odustajem. Ako ne završim sada školu završiću je vanredno. To što sam se odvojila od roditelja ima i neki plus-postaću samostalnija. A za život u Domu-jednostavno moram da se POMIRIM SA ČINJENICOM ĆU TAKO ŽIVETI! Nadam se da će i u moj život doći nešto lepo i da ću se dići iz „mrtvih“.

Ovde jedna profesorka kaže „sve se dešava sa razlogom“.