Ne znam odakle da počnem jer je moj problem toliko veliki da nikada nisam siguran da li sam ga skroz shvatio i zato sam uvek nesiguran i nervozan. Jednom sam ležao u bolnici i doveli su neke studente da razgovaraju sa mnom, verovatno da deca vežbaju na meni i oni su stajali na metar od mene kao na iglama. Jedna devojka je otišla do lekara koji ih je doveo i čekao na ulazu u bolesničku sobu  i možda ga je pitala šta ja imam, koju dijagnozu. On joj je rekao, gledajući me, es ce ha, a ona je klimnula glavom značajno i vratila se da šapne ta tri slova a ja znam sve te skraćenice jer se godinama lečim i nije mi jasno zašto moraju da šapuću. Odavno sam prevazišao to da me je sramota moje bolesti i mogu slobodno da kažu šizofrenija. A problem je i to što to možda uopšte nije bilo tako, možda me nisu gledali kako sam mislio. Deo moje bolesti je u tome da mi se čini da me gledaju sumnjičavo, da hoće da mi naude, da me ubiju, otruju i zato nikada nisam sasvim siguran da li sam nešto umislio ili se stvarno desilo. Ranije sam pio zbog toga jer mi od alkohola bude sve nekako jasnije i budem miran. Ovako sam stalno u grču jer uvek moram da se borim sa sobom i svojim mislima.

A problem sa tim je u tome što ako nemaš poverenja u sopstvene misli onda pojma nemaš koje su dobre a koje loše, šta je stvarno a šta nije. ja imam 42 godine sada a sve ovo je počelo kada sam imao dvadeset i jednu. Dakle pola života. I mnogo ružnih stvari se desilo. Nisam završio fakultet  ali sada mislim da sam za to ja sam bio kriv. Bilo me je sramota da se pojavim na fakultetu, bio sam suviše nesiguran da bih učio, smišljao sam kojekakve izgovore. A i iskreno, plašio sam se da će me neko napasti u autobusu ili u gužvi u gradu. Moji roditelji su tada bili na ivici sa mnom. Prvo su me tešili i mazili i pazili i čuvali, ali ja ni njima nisam verovao jer nisam mogao da budem siguran da i oni nisu protiv mene. Bio sam siguran jedino za teču, on je dobar čovek. A posle su polako prestali da reaguju na sve to, kao da nisu znali šta će sa mnom ili da im više nije bilo stalo, ali o tome bolje da ne razmišljam. U stvari oni to ništa ne razumeju, niko im nikad nije objasnio. A nije ni meni, pa možda ne razumem ni ja. Sam se obrazujem. Eto i sa vašeg ovog sajta. Bude mi lakše jer osećam da imam bar nešto pouzdano, neku misao za koju znam da je stvarna. Kad svojima na mogu da verujem.  A sa psihijatrom malo pričam. Pre su više pričali sa mnom jer sam bio mlad, a sada obično bude „jesi dobro“ i produženje recepata.

I sećam se jednom kad sam jednoj devojci rekao da imam šizofreniju, ona je rekla dobro i mene je to poplašilo jer nisam očekivao takav odgovor. Ali tu sam ja ispao kriv, ne ona.