Kroz život ponekad gledaš kao da si u tunelu i nikako da stigneš na kraj! Život je baš čudan, sad se smeješ a posle plačeš, nekad poželim da sam ptica i da samo odletim i ne gledam u prošlost, ali pošto sam čovek, svaka me misao podseća na prošlost a svaki delić prošlosti me tera da padnem.

Svakom detetu treba majčina ljubav ali pošto je meni bila uskraćena možda me to
tera da pravim neprijatelje oko sebe. Nekad san može da postane stvarnost a nekad
prepreka za dalje. Osećam se kao ptica u kavezu što ne može da odleti svome jatu,
možda me to sputava da krenem dalje, ka svetlosti tunela. Od kada sam ostala sama, u
meni stoji praznina, koju niko ne može da popuni. Osećam da mi srce puca na komade,
pokušavam da ga sastavim ali ne ide.

Volela bih da sam imala detinjstvo, kao i svako druo dete, sa porodicom a ne bez nje.
Sećam se kad sam bila mala, govorila sam: Mama, jedva čekam da porastem! A moja
majka bi na to: Dete moje, kad porasteš tražićeš da opet budeš mala. I baš to i želim,
želim da se sad rodim i da kroz život idem drugim putem, uz majčinu podršku.

U petoj godini, roditelje sam zamenila vaspitačima, svoju kuću Domom za nezbrinutu
decu, sa deset sam počela da osećam mržnju prema svima, da pravim otpor i da guram
sve dobro od sebe. Uvek kada nastane neki problem, pobegnem od njega, nikada ne
poželim da ga rešim.

Tu se onda pojavila i smrt. Moja sestra koja je poginula, a onda posle par meseci i još
jedna smrt moje druge sestre koja je umrla. Sa dvanaest godina su me odvojili od
sestara, tada je počelo i moje izmeštanje od doma do doma, problemi itd.
Sa trinaest sam izašla iz doma i otišla kod mame, taman sam mislila da je sve gotovo…

Sedim u parku izvoni mi telefon i ja se javljam…
Ja: Halo!
Policajac: Dobro veče, ovde policija.
Ja: Dobro, i?
Policajac: Vaš otac mi je dao broj da vam javimo da smo ga uhapsili i da će od sutra biti u Beogradu u pritvoru!
Ja: Hvala, doviđenja!

Tog trena, kada sam spustila slušalicu, suze su mi potekle, otrčala sam kući kod mame i
rekla joj. Posle tri dana, jednog lepog jutra, otišla sam kod drugara, sedim za kompom, odjednom zvoni telefon, ja se javljam.

Ja: Halo!
Prijatelj: E, rekoše mi da su ti sad uhapsili mamu.
Ja: Pazi da ti verujem, laži nekog drugog!
Prijatelj: Ja ti ozbiljno kažem, ti kako hoćeš.
Ja: Dobro, ćao!

Nastavila sam da sedim na stolici i da razmišljam, posle pet minuta sam krenula kući.
Čim sam došla pitala sam gde mi je mama a oni mi kažu da su je sad uhapsili. Pala sam
na kolena , počela da plačem i da dozivam mamu… Ostala sam sama na ulici, nisam
imala nikoga sem brata i sestre koji su u domu. Otišla sam kod drugarice da živim, tamo
sam živela mesec ipo dana, i onda, jedne večeri njen tata mi kaže da moram najkasnije
do 21 čas da izađem iz kuće jer ne može više da me hrani. Došao je 21 čas a ja sam se spakovala i otišla. Noć sam provela na klupi, kad je svanulo jutro, setila sam se da moja mama ima jednu drugaricu, otišla sam kod nje i ona me je rado primila. Posle pet dana opet su počeli patnja, mržnja, problemi.. Opet dom!

Sa četrnaest godina me je zadesila još jedna smrt, smrt mog brata. Jednog lepog jutra
otišla sam da kupim novine, sela sam na krevet i počela da čitam, tako naiđem na jednu
stranu gde je pisalo: X.X. sinoć ubijen ispred zlatare! Tog časa srušio se moj životni san
da upoznam svog brata!

Tada sam počela da osećam mržnju prema celom svetu, ne samo prema neprijateljima
već i prema prijateljima, zavukla sam se u ćošak i nisam izlazila 3-4 dana, suze su samo
lile….

Kroz celu ovu priču želim samo da vam kažem,
kada imate san, budite uporni da ga ostvarite,
ne idite ni levo ni desno, samo pravo kroz život,
svaku prepreku zaobiđite, a svaki problem rešite,
tako će vam život biti lepši i živećete ga sa osmehom.
Kiss