Odgovor na našu anketu dao je i psihoterapeut Nebojša Jovanović.

1. Šta je za vas psihoterapija?

Psihoterapija je profesija i postupak kojim se bave visoko obučeni profesionalci. Suština psihoterapije je da je to proces korektivnog vaspitanja, učenje istinoljubivosti prema samom sebi. Pošto sam, za ovih 30 godina psihoterapijske prakse, formirao sopstveni psihoterapijski metod-“O.L.I.-psihodinamsku integrativnu psihoterapiju” reću ću vam šta je suština mog psihoterpijskog pravca, jer to odražava i moje shvatanje psihoterapije.

O.L.I. metod je saznajna procedura usmerena ka otkrivanju lažnih informacija o sebi i svetu, proces dolaženja do lične istine. Zadatak svakog čoveka je da otkrije kako funkcioniše život da bi bio kompetentniji da se u životu snalazi. Od rođenja nas uče tome kako funkcioniše život, ali u tom procesu primamo i mnogo lažnih informacija koje usvajamo i orijentišemo se prema njima. Primamo lažne informacije (ili ih stvaramo sami, zbog nezrelosti našeg kognitivnog sistema da adekvatno obradi informacije koje dobija) o tome kakvi smo mi, kako funkcionišu međuljudski odnosi, kako možemo uspeti u zadovoljavanju naših bazičnih psiholoških potreba, šta se može očekivati od života…Informacije primamo od osoba koje i same imaju puno neistinitih informacija u svom sistemu uverenja. Svaka lažna informacija vezana za neki bitan aspekt života koja je usvojena kao uverenje vodi do neuspeha u toj oblasti života. Lažna informacija je kao kompjuterski «bug» ili virus koji uništava «fajl» u kojem se nalazi. Virusi su skloni razmnožavanju, širenju. Lažne informacije su sklone da se generalizuju, uopštavaju. Stručnjaci za kompjutere razvili su programe čiji je cilj da otkriju «viruse» i eliminišu ih. O.L.I. metod je psihološki program koji ima sličnu ulogu u sistemu zvanom psiha. Njegova uloga je detekcija i otklanjanje lažnih informacija u sistemu uverenja čoveka koje su vezana za osnovne, bitne aspekte življenja-predstavu o sebi, predstave o međuljudskim odnosima, predstave o roditeljstvu, predstave o funkcionisanju čoveka, predstave o svetu i životu.

Gradeći O.L.I. metod, pokušali smo da napravimo integraciju  opštih principa razvoja koji su tačke preseka raznih psihoterapijskih metoda, i ponudimo delotvoran metod za podsticanje promene kod ljudi-promene u smeru istinitijeg doživljavanja sebe, drugih i stvarnosti, koje bi omogućile potpuniji razvoj kapaciteta osobe da voli i radi, da se potpunije uključi u život, da bude bolji čovek. Smatramo da je cilj psihoterapije da osoba nau;I da bude bolji čovek, za sebe I za druge. Ljudi se najčešće obraćaju psihoterapeutima za pomoć zbog neke patnje koju imaju, zbog nekog simptoma, poremećenog odnosa… Međutim, ta patnja je izvesna „kazna“ zbog nerazvijenosti sposobnosti koje bi im omogućile da se sa životnim problemima nose na konstruktivniji način. Cilj psihoterapije i jeste da se podstakne razvoj određenih sposobnosti i klijent oposobi da životne i emotivne probleme rešava sam u budućnosti. Što pre klijent postane svestan te povezanosti njegove patnje sa nerazvijenošću određenih sposobnosti i sa time što izbegava da se suoči sa razvojnim životnim zadacima, pre će se terapijski proces okrenuti ka njegovom prihvatanju odgovornosti za sopstveni razvoj, aktivnom traženju rešenja i razvoju. Osnovna razlika O.L.I. psihoterapijskog pristupa od drugih psihoterapijskih pravaca (po našem viđenju) je u tom naglasku na radu na bazičnim sposobnostima-„softverima“ za obradu emocija. Poznata je izreka „bez alata nema ni zanata“. Koje su to „alatke“ neophodne za život. Koje su to bazične kognitivno-emotivno-konativne sposobnosti koje se razvijaju u procesu psihoterapije? Frojd je govorio da je cilj psihoanalize razvoj (ili oslobađanje) kapaciteta za ljubav i rad. Sposobnosti da se voli i da se radi. Međutim, sposobnosti za ljubav i rad su veoma složene sposobnosti. One su, kao lego kockice, sastavljene od grozda manje složenih sposobnosti. Kao složeni molekul sastavljen od različitih atoma. Kao i sve sposobnosti, i sposobnost za ljubav i rad prolaze kroz određene faze razvoja. Kad radimo na razvoju određenih sposobnosti, moramo znati koje su faze njihovog razvoja. Ne možemo preskakati stepenice. Potrebno je da znamo koji je sledeći razvojni korak. Čuveni razvojni psiholog Vigotski govorio je o tome da se vaspitanje može odvijati samo u „zoni narednog razvoja“. Zona narednog razvoja je ono što je dete u stanju da uradi, ali ne može samo. Potrebna mu je „mala pomoć prijatelja“ ili „kompetentnog odraslog“. Kako je psihoterapija, u svojoj suštini, proces naknadnog, korektivnog vaspitanja (a ne lečenja), potrebno je da psihoterapeut zna koja je to zona narednog razvoja klijenta sa kojim radi na razvoju neke njegove sposobnosti. Ako radimo na onome što klijent može sam, trošimo i njegovo i naše vreme. Ako radimo na nečemu što je dva ili više koraka dalje od njegovih trenutnih razvojnih potencijala, razvoj se ne može desiti. Može se razviti zavisnost od psihoterapeuta ili odbojnost. Da bi smo znali koja je zona narednog razvoja potrebno je da znamo kako se, kojim redosledom, kojim razvojnih koracima, razvijaju sposobnosti na kojima radimo.  Dakle, za dobro vođen terapijski proces, potrebno je da se zna: odakle polazimo (stepen razvijenosti neke bazične sposobnosti kod klijenta, u kojoj je fazi razvoja te sposobnosti), gde treba da stignemo (kako izgleda razvijena sposobnost na kojoj se radi), i kojim putem idemo (kroz koje faze razvoj te sposobnosti prolazi). Pored toga, kroz upoznavanje klijenta možemo videti i brojne devijacije određenih sposobnosti-nazivamo ih kontraveštinama, koje je klijent razvio umesto onoga što je trebalo da razvije. Kontraveštine su ćorsokaci na putu razvoja. Kao što je potrebno da znamo kojim putem razvoj sposobnosti ide i gde treba da nas dovede, bitno je da znamo i kuda može da zaluta, i kako se iz slepih ulica može vratiti na razvojni put. Prepoznavanje, rasvetljavanje kontraveština (nazivamo ih i „vrši posao“ veštinama, jer donose određenu emotivnu korist, ali i veliku štetu. Pre svega zbog zaustavljanja razvoja klijenta) njihova rekalkulacija (ponovno izračunavanje dobiti i štete procesom emotivnog računovodstva), odricanje od njih i njihova zamena bazičnim razvojnih sposobnostima, nužni su  procesu koji vodi do promene.

2. Šta za vas nije psihoterapija?

Psihoterapija nije lečenje. Ljudi ne pate od bolesti, već od problema življenja i nesnalaženja u životu, i treba ih naučiti kako da razviju sopstvene sposobnosti da se nose sa životnim problemima na bolji način, a ne lečiti ih kao nekakav veliki autoritativni doktor od nekakve bolesti koja ne postoji. Koncept bolesti čini klijenta neodgovornim za sopstveno funkcionisanje, i stavlja naglasak na odgovornost psihoterapeuta koji treba nešto da uradi klijentu da bi ovome bilo bolje.  U psihoterapijskom procesu klijenta treba naučiti kako da preuzme odgovornost za sopstveni razvoj i život.  Psihoterapija nije ni menjanje klijenta  prema nečijim kriterijumima, bilo da su to kriterijumi roditelja, supružnika, škole ili društva.  Psihoterapeut radi za klijenta pomažući mu da otkrije sebe i šta je za njega samoga najbolje u životu.  Psihoterapija nije nametanje kriterijuma mentalnog zdravlja, davanje recepata za život,  ubacivanje vlastitih moralnih normi, vrednosti i uverenja u klijenta…Psihoterapija nije bilo koji postupak u kojem se ne poštuju dve osnovne vrednosti psihoterapijskog pristupa: 1) usmerenost ka istinoljubivosti (kakva god istina bila) i 2) poštovanje autonomije klijenta. Psotupci koji u sebi ne sadrže ove dve vrednosti, i koji ih ne sprovode u svom delovanju, ne mogu se, po našem mišljenju, smatrati psihoterapijom, već nekim oblikom manipulacije. Psihoterapija nije manipulacija, već aktualizacija izvornih potencijala osobe.