Drugi odgovor u našoj anketi za psihoterapeute daje Marjan Tošić.

1. Šta je za vas psihoterapija?

Na ovo pitanje sam pokušao da odgovorim u svojim knjigama: “Ljubav i bol” (2003), “Psihoterapija – šta je to?” (2008) i “Isceljujuća moć osećanja” (Booking, Beograd, 2012).
Ako psihoterapiju definišemo na najširi način, ona je svaki pokušaj osobe u ulozi terapeuta da psihološkim sredstvima deluje na osobu u ulozi pacijenta (klijenta) tako da se ona oseća bolje, zadovoljnija sobom i svojim životom.
U nešto užem smislu reči, psihoterapija je opšte ime za sve postojeće načine na koje se ljudima psihološki pomaže. Po mom mišljenju, svi postojeći pravci mogu se svesti na tri principa psihološke promene, koje ti pravci koriste u različitim kombinacijama: uvid, katarza i učenje.
U najužem smislu reči, psihoterapija za mene je sistematska pomoć klijentu da prepozna i doživi svoja do tada neprepoznata, nesvesna i nedoživljena osećanja. Integrativni metod koji koristim, nazvao sam Emocionalni metod. U Emocionalnom metodu se puno koriste različite vrste direktnog obraćanja značajnim osobama u životu. Na primer, kada klijent priča kako se oduvek plašio oca, terapeut mu predlaže da se direktno obrati ocu i kaže mu upravo to što stvarno oseća prema ocu. Tako se mnogo brže dopire od osećanja. Ali, bez obzira da li klijent priča “o” nekome ili nečemu terapeutu, ili se direktno obraća, cilj je što tačnije prepoznavanje i doživljavanje bolnih osećanja. A pošto su dirljiva i bolna osećanja rezultat različitih gubitaka, tako da je prepoznavanje i doživljavanje naših gubitaka (ne samo osoba, već različitih emocionalnih doživljaja) osnovni cilj Emocionalnog metoda. Proživljavanjem naših gubitaka, mi spoznajemo svoju bolnu istinu i tako se oslobađamo. I, pošto je svaki emocionalni gubitak povezan sa ljubavlju, klijent se isceljuje tako što konačno prepoznaje i doživljava neostvarenu ljubav između njega i nekih važnih osoba u svom životu.

2. Šta za vas nije psihoterapija?

Pitanje opet ima više slojeva, ali ne bih sada koristio isti način odgovora kao u prvom pitanju. Odgovoriću drugačije. Psihoterapija nije nijedna intervencija kojom terapeut lično zadovoljava nezadovoljene emotivne potrebe klijenta. Dakle, terapeut ne sme da izražava ličnu simpatiju prema klijentu, ne sme da ima bilo kakav drugi odnos sa njim osim terapijskog, ne sme da “daje ljubav” klijentu, ne sme da “daje odgovore”, da “deli savete”, čak ni podučavanje klijenta bilo čemu, po mom mišljenju nije psihoterapija, već možda koučing (coaching). Psihoterapija uglavnom nije realni emotivni odnos dve ličnosti koje su se srele, mada se elementi toga ne mogu izbeći. Ne možemo potpuno izbeći i da podržimo našeg klijenta u nečemu, ili da izrazimo neki naš pozitivan odnos prema njemu. Ipak, to nije suština psihoterapijskog odnosa. Suština tog odnosa je u pomoći i podršci klijentu da prevlada otpore i odbrane, da istraje na putu prepoznavanja i doživljavanje svojih emotivnih gubitaka iz prošlosti. Ako ne pomognemo klijenu da se izbori sa demonima svoje prošlosti, već mu samo nudimo našu ličnu simpatiju, podršku u svemu u svemu što radi, podučavanje u nečemu i utehu, onda to nije psihoterapija. Da ne budem pogrešno shvaćen, psihoterapeut može gajiti čak i vrlo pozitivan odnos prema klientu i da ima jedan vrlo topao stil rada, ali da sve to usmeri prema klijenovom napredovanju ka pokazivanju dirljivih i bolnih osećanja, ka njegovom otvaranju, ka napredovanju prema iskrenosti i ličnoj istini u vezi onogo što mu se dogodilo u životu (klijentu).