Nezadovoljni definicijama psihoterapije na koje smo nalazili, članovi redakcije ePsihijatra postavili su 2 pitanja psihoterapeutima, kako bi saznali šta oni smatraju da su pravi odgovori.

(1) Šta je za vas psihoterapija?

(2) Šta za vas nije psihoterapija?

Prvi odgovor stigao je od Maše Valkanu, sistemskog porodičnog terapeuta (u edukaciji).

1. Šta je za vas psihoterapija?

Kada pričamo o psihoterapiji, pričamo o životu i njegovim „mukama“. Kada govorimo o tako važnoj temi, valja biti ozbiljan i stoga ću citirati jednog od velikih eksperata za ljudsku psihu koji kaže ovako: „Kada pričamo o životu, uživanju u njemu i korišćenju onoga što jesmo, svako od nas to može, samo neki to ne čine“, kako tvrdi Magare iz Vini Pua.

Život po sopstvenom dizajnu postavlja teške zadatke. Počev od toga da se čovek već na njegovom početku suočava sa sopstvenom smrtnošću, i neminovnom ograničenju trajanja svega što mu je drago, do mnogo manjih stvari za brigu, oko kojih se čovek, ipak, ne manje brine.  Sa druge strane život nosi snagu i lepotu koju je svako od nas bar nekad iskusio. Svi ljudi obitavaju na obe strane ove čudne medalje, ali neki borave više na jednoj, a drugi na drugoj strani. Balans između te dve strane je umeće kao i svako drugo. Psihoterapija mu onda dođe kao škola koja tome umeću uči. Kada učinimo prvi korak, proces će početi.

Prvi korak u šta? Pitaćete, jer ljudi ne vole nepoznato. Zato, jedan mali „trejler“, jer niko ne voli da gleda film na slepo, pa još i da plati ulaznicu za njega. Kao i svaki trejler, ovaj neće prikazati ništa od samog filma, za koji ipak morate da uđete u bioskopsku salu.

Pošto ne umem da vam kažem šta je stvarno psihoterapija, a da ne koristim rečenice koje su postale kliše, reći ću vam šta je za mene deo psihoterapije, što se kaže, na primer…

Na primer, psihoterapija je:

Kada, šta god vam se događalo, ne možete više dotaći potpuno ništavilo i očaj, jer znate da postoji osoba kojoj ćete sve to ispričati i čiji konopac u vašim rukama osigurava put iz lavirinta.

Kada neko dočeka sa razumevanjem najdublja iskustva koja drugi odbacuju kao vaše ludosti, a odbacuje vaše foliraže koje drugi drugi prihvataju kao normalne.

Kada po prvi put negde ne kasnite (za one koji svuda kasne)

Kada se nasmejete onom čemu ste se uvek mrštili.

Kada počnete da cenite sve što vam se događa u životu i radujete se lekciji koju i bolna iskustva nose sa sobom.

Kada vas neko samo svojim pogledom drži u trenutku sadašnjem,  a vi se osećate živim i radujete se tome, bez obzira na sve što vas je do pre 5 minuta gušilo.

Kada možete da otvoreno priznate neke stvari koje „ni u ludilu ne biste“ (kao na pr. da ste shvatili da vas nasilje od strane vašeg partnera zapravo uzbuđuje), a ne pada vam na pamet da slažete da vas boli stomak, kako bi izbegli seansu na koju vam se možda u tom momentu ne ide.

Kada vam je jasno da je minus samo pola puta do plusa.

Kada prvi put nešto uradite drugačije.

Kada shvatite da je sve ništa, a ništa sve.

Za kraj, ako se može reći da ovih necelishodnih nekoliko paragrafa imaju kraj i početak, mogu vas podsetiti da su mudri oni što jesu ko su. Društvo je sistem koji nas uči da negujemo vrednosti koje nisu naše, osećamo potrebe koje su nam drugi stvorili i usvajamo stvari koje nam ničemu ne služe. Psihoterapija je put kojim zaboravljamo sve što smo naučili, dok ne dođemo do onoga što je važno. E, tu tek u stvari počinje smisao i radost postojanja.

2. Šta za vas nije psihoterapija?

Nasuprot rasprostranjenom uverenju da na psihoterapiju idu psihički bolesni, slabići, slavni koji ne znaju šta će sa sobom i histerične žene, zapravo je potpuno suprotno. Za psihoterapiju je potrebna snaga i talenat. Talenat za šta? Talenat da razmišljate o sebi i o drugima. Tačnije, na psihoterapiju mogu doći svi, uključujući i gore pomenute, ali će u njoj ostati samo oni koji za sebe imaju šlifa, a i hrabrosti.

Psihoterapija nije :

–          prepuštanje svojih problema drugome, već hvatanje u koštac sa svojim problemima

–          manjak snage da svoje probleme rešite, već hrabrost da problem više ne ignorišete

–          kukanje, prenemaganje, pretakanje iz šupljeg u prazno, već povezivanje, razmišljanje, eksperimentisanje, menjanje

–          nije „unormaljivanje“, već razvijanje sopstvenosti

–          nije znanje, već razumevanje

–          ništa komplikovano, već sasvim jednostavno

Sem ovoga, želim da kažem da nije sve što se zove psihoterapija, prava psihoterapija, zato možete da prepoznate da niste na pravom mestu ako:

–              se psihoterapeut ljuti na vas ili ima prema vama emocije koje nisu u skladu sa                 psihoterapijskim radom (nekad vam se može učiniti da je psihoterapeut ljut, a to je onda            tema koju treba da razrešite na samoj seansi)

–              ako sa psihoterapeutom ćaskate kao sa drugaricom/drugom

–              ako se psihoterapeut dere na vas, grdi vas, ponižava, pametuje vam i nameće svoje mišljenje

–              ako vam psihoterapeut govori šta da radite

–              ako psihoterapeut zahteva, umesto da se dogovara sa vama

–              ako vas psihoterapeut ne oseća i ne razume

–              odnos gde je jedan ekspert, a drugi „ima da sluša“