Šta je narativna psihoterapija?

 Narativna psihoterapija je postmoderni terapijski pristup koji se bazira na pretpostavci da su problemi sa kojima se osobe suočavaju proizvedeni u političkom i kulturnom kontekstu u kojem se te osobe nalaze.

Prema Epstonu i Vajtu, tvorcima narativne terapije, svaka osoba samostalno piše svoje životne priče, kombinujući različite „narative“ koji su dostupni u njenoj okolini. Ove priče su često pune problema i poteškoća i takve priče ponekad postaju deo našeg identiteta: mi postajemo deo tih priča zato što su one utkane u društveni kontekst u kom se nalazimo, bez toga da na njih svesno pristanemo.

Psihoterapeuti zainteresovani za narativni pristup rade sa klijentima na tome da se priče koje vladaju njihovim životima dekonstruišu – ispričaju od početka do kraja i razumeju, i da se zatim uz pomoć starih stvore drugačiji, pristupačniji, fleksibilniji narativi.

 

Teorijske postavke

Narativni terapeut je zainteresovan za sve priče koje oblikuju živote njegovog klijenta, za njihove zaplete, putanje, teme koje se ponavljaju, za životne stilove koje ove priče diktiraju, za mogućnosti koje nude i njihova ograničenja.  Ovi narativi mogu biti raznoliki; često pominjane teme su patrijarhat, kapitalizam, heteroseksizam, itd.

Fokusirajući se na ulogu priča u životima svojih klijenata, narativni terapeuti rade na tome da se pritužbe „eksternalizuju“. Tehnikama za eksternalizaciju problema klijenti nauče da ih posmatraju „sa strane“: umesto da gledaju na depresiju kao na deo svoje ličnosti, mogu da je posmatraju kao problem koji na neki način utiče na njihov život. Ovo omogućava i terapeutu i klijentu da vide u koje sve pore života se problemi uvlače, kojim to mehanizmima deluju. Kada je problem eksternalizovan, on postaje problem koji je potrebno rešiti, a ne usud ili crta ličnosti koja se ne može izmeniti.

Eksternalizacija takođe omogućava pronalaženje „jedinstvenih ishoda“, situacija u kojima osoba uspeva da prevaziđe svoj problem. Identifikovanje ovakvih „rupa“ u priči, dovodi do pravljenja prvih koraka u njenoj promeni. Jedinstveni ishodi omogućavaju klijentima da prouče rešenja za problem koja već imaju (i neznajući da ih imaju) i da ih razrade u strategije koje će kasnije pomoći drugačije čitanje njihovih priča.

Ova tehnika nije jedina koja se primenjuje u narativnoj terapiji, ali jeste najpoznatija i najvažnija. Suštinu eksternalizacije Majkl Vajt je jednom prilikom ovako na ovaj način: „osoba nije problem; problem je problem.“

 

Filozofski principi

 Primarni filozofski izvor za ideje narativne terapije jeste socijalni kontrukcionizam i ideja da ne postoje apsolutne istine, već samo one koje su socijalno poželjne ili sankcionisane. Ona, takođe, crpi ideje iz različitih srodnih filozofskih škola poput kibernetike, naročito iz radova Gregori Bejtsona, temelji se dobrim delom na idejama Gofmana od koga potiče termin „jedinstveni ishod“, Vigotskog i Mišela Fukoa.

 

Ciljevi

 Ciljevi narativne terapije obuhvataju osvešćivanje priča koje utiču na život individue i na stvaranje pogodnijih i korisnijih narativa kroz odnos sa terapeutom.

Sam čin osvešćivanja društvenih narativa čiji je osoba deo, prvi korak je ka emancipaciji. Drugi korak jeste izgradnja svesti o tome da je moguće stvoriti nove priče. Bez obzira na to što su ove priče često diktirane društvenim i političkima okolnostima, pričanje priče je uvek i individualni čin. Možda najvažnija stvar koju može da ponudi narativna terapija i jeste ideja da osoba sama može da bude autor svog života, odnosno, da ne mora biti žrtva društvenih narativa.

 

Terapijski odnos

U narativnoj psihoterapiji neguje se egalitaran odnos između klijenta i terapeuta, koji u mnogome podseća na terapijski odnos prisutan u drugim postmodernim terapijama. Uloga terapeuta je da pomogne klijentu da otkrije priče koje boje njegov život i da zatim traga za jedinstvenim ishodima i načinima da se priča ponovo ispriča.

 

Primena

Upravo je primena narativne terapije kod klijenata kojima drugi terapijski pravci nisu mogli da pomognu dovela do naglog porasta njene popularnosti početkom devedesetih godina. Epston i Vajt su publikovali brojne članke o uspesima narativne terapije u tretmanu anoreksije i shizofrenije.

Uprkos prikazima uspešnih slučajeva, mnogo kritičari danas zameraju narativnim terapeutima to što ne postoje statističke studije koje pokazuju efikasnost ovog terapijskog modaliteta.

 

Zaključak

Bez obzira na brojne kritike narativne terapije, ona u Evropi i SAD-u do danas ostaje popularan psihoterapijski metod, kako za tretman psihijatrijskih poremećaja, tako i efikasan i kreativan vid ličnog razvoja, jedan od načina da čovek osvoji nešto više slobode manipulišući represivnim društvenim narativima.