Šta je kognitivna terapija?

Kognitivna psihoterapija je terapijski sistem koji se zasniva na teoriji o psihičkim poremećajima koju je formulisao Aron Bek, američki psiholog, rodjen 18. jula 1921. u Providensu, SAD, edukovan kao psihoanalitičar. Bek se smatra ocem Kognitivne terapije, a njegove teorije imaju široku primenu u kliničkom lečenju depresije. Bek je razvio test depresivosti, test anksioznosti, skalu beznađa, skalu suicidalnih ideja i druge. U 20. veku razvoju kognitivne terapije su prethodili su razvoj eksperimentalne psihologije, biheivjorizam i psihoanaliza. Kongnitivna terapija je nastala zbog toga što eksperimentalna psihologija i bihevioralizam nisu mogli da na zadovoljavajući način objasne kompleksna ponašanja i razvoj kongnitivnih funkcija dok se, psihoanalizi zameralo što insistira na nesvesnom, dugotrajnoj terapiji, interpretaciji transfera kao ključnoj terapijskoj tehnici i proizvoljnosti u proceni ishoda lečenja. Cilj ovog terapeutskog sistema jeste da nauči pacijenta da podnese simptome i da na njih ne obraća pažnju i/ili da reši probleme ispravljanjem grešaka i zabluda u procesima tumačenja, procenjivanja, razumevanja, zaključivanja i donošenja odluka, kao i menjanje odredjenih pretpostavki koje pacijent ima o sebi, drugima, svojoj okolini, prošlosti ili budućnosti i za koje se veruje da doprinose pojavi i/ili održavanju psihičkih poremećaja. Kognitivna terapija se koristi u lečenju depresije, stresa, generalizovane anksioznosti, poremećaja ponašanja kod dece i adolescenata, u lečenju problema u partnerskim i porodičnim odnosima itd.

 

Teorijske postavke           

            Osnovna postavka kognitivne teorije i terapije jeste da način mišljenja, odnosno, preciznije rečeno tumačenja, procenjivanja, obrade podataka i zaključivanja, određuju oblik emocionalnih reagovanja, pa i psihopatologiju uopšte. Bek je pretpostavio da nekoliko kognitivnih fenomena određuju pojavu emotivnih poremećaja. Ovi fenomeni su automatske misli, kognitivne distorzije i kognitivne sheme.

Automatske misli se javljaju spontano, odnosno, kako samo ime kaže, auomatski. Osoba obično nije svesna automatskih misli, a i ako jeste ne dovodi ih u pitanje. Te misli su osobi logične i osoba dopušta ovim mislima da utiču na osećanja i upravljaju ponašanjem. Ovakve misli su najbliže na površini i obično se u terapiji prve i uviđaju. Automatske misli imaju specifičan odnos sa vrstom osećanja koje izazivaju, pa se tako kod depresivnih pacijenta mogu otkriti automatske misli kao što su ”Ništa ne vredim” ili ”Za mene nema budućnosti”, dok se kod pacijenata sa stanjima straha (npr.Anksioznost) mogu uvideti ovakve ideje: ”Dogodiće mi se nešto loše ako stalno ne budem bio na oprezu” ili ”Ako budem imao ponovo napad panike sasvim ću se izgubiti”.

Kognitivne distorzije predstavljaju greške u tumačenju ili u procesu obrade podataka. One dovode do negativnih, pogrešnih i nepovoljnih zaključaka ili potkrepljuju prethodno donesene zaključke. U kognitivne distorzije spadaju:

–         Selektivno fokusiranje– kod selektivnog fokusiranja osoba pridaje pažnju samo jednom aspektu situacije, takoreći izvlači stvari iz koncepta, i donosi zaključak(obično negativan) o celom dogadjaju na osnovu toga kako je doživela ono što je fokusirala. Dakle, kod ove distorzije osoba ne sagledava celu situaciju već samo njen deo.

–         Proizvoljno zaključivanje– ovo je zaključivanje bez dovoljno argumenata ili dokaza koji bi podupreli određeni zaključak. Ovi zaključci obično protivreče objektivnom sagledavanju stvari.

–         Uopštavanje– uopštavanje je zaključivanje o celini na osnovu malog dela celine. Greška osobe je uverenje da taj deo verno prikazuje celinu.

–         Preterivanje ili minimizacija– predstavlja uvećanje svega što je negativno i zanemarivanje ili ponekad negiranje onoga što je pozitivno. Osoba ovo radi da bi potkrepila svoj negativni stav ili sud nekoj stvari.

–         Personalizacija– predstavlja tendenciju osobe da sebe dovede u vezu sa dogadjajima ili stvarima koje se dešavaju ili pojavljuju mimo nje, pri čemu osoba sebe povezuje sa negativnom situacijom. Recimo, osoba misli da je ona kriva što je njen šef nervozan.

–         Dihotomizacija– tendencija osobe da stvari sagledava crno-belo, odnosno njeno mišljenje se kreće ka ekstremima- ili sve ili ništa. Sve što se nalazi između ekstrema je zanemareno ili negirano od strane te osobe. Primer, neka stvar je ili u potpunosti dobra, ili je u potpunosti loša.

–         Katastrofiranje– sagledavanje situacija na najgori mogući način. Osoba svaku situaciju vidi kao najgoru i/ili najnepovoljniju. Primer, osoba smatra da je sve što ona uradi jako loše, ili sve što se njoj dešava je jako loše.

–         Imperativizacija-  očekivanje osobe da se njena okolina, i okolina uopšte, moraju  ponašati prema nekim krutim pravilima ili šemama, koja se nikako nesmeju prekršiti ili zanemariti.

Kognitivne šeme su duboko usađeni obrasci razmišljanja osobe o sebi i svetu, koji određuju način tumačenja, procenjivanja i zaključivanja. Za šeme se smatra da se stvaraju tokom razvoja, zbog sticaja okolnosti i iskustva koje osoba stvara, ali da pritom najveći uticaj imaju roditelji. Primer šeme kod depresivnih osoba je: Svi moraju da me vole, a ako me ne vole svi, onda nešto nije uredu samnom ili Sve u životu moram sam da rešim, jer ako tražim pomoć, to je znak slabosti.

U navedenim primerima se vide dva tipa šema, prvi tip je bezuslovno verovanje, a drugi uslovna pretpostavka. Smata se da je bezuslovno verovanje teže dostupno i mnogo manje podložno korekciji, jer ima totalitarni karakter. Kognitivne šeme dovode do emocionalnog poremećaja tako što negativno utiču na način na koji se tumače dogadjaji. Problem leži u tome što osoba tumači stvari isključivo na način koji dodatno potvrđuje i/ili potkrepljuje kognitivnu šemu – osoba vidi stvari na onaj način koji bi dokazao da je njena šema tačna. Takva tumačenja vode ka poremećaju tako što osoba doživljava da joj preti opsanost ili doživljava da je na neki način ugrožena (odbacivanjem, neuspehom, predstojećim gubitkom).

 

Filozofija života

            – Kognitivni terapeuti smatraju, da loše ponašanje ne odražava lošu ličnost, tako da se odvaja ponašanje osobe od ličnosti, jer se ponašanje može popraviti. Promena ponašanja može promentit mišljenje osbe o sebi.Nekaže se da je neko loš, već da ima loše ponašanje ili da radi loše stvari.

-Važno je da li je osoba imala priliku da nauči društvene veštine, i da li u sadašnjim okolnostima ima priliku da ih koristi, kao i da li je to prihvaćeno od strane drugih.

 

Ciljevi

            Najvažniji cilj kognitivne terapije jeste menjanje načina na koji pacijenti tumače, procenjuju i razumeju pojave i događaje u spoljašnjem svetu, zbivanja u sopstvenom telu, sopstveno ponašanje i/ili ponašanje drugih ljudi. Ovako formulisan cilj polazi iz uverenja pogrešno tumačenje procenjivanje i razumevanje doprinose pojavi i održanju psihičkih poremećaja. Ovo u suštini znači da, kada se postigne cilj, poremećaj će da iščezne, biće manje izražen ili, što je realnije, pacijent će ga lakše doživljavati, moći će lakše da se nosi sa simptomima i oni mu neće smetati u radu i funkcionisanju. Takođe cilj kogniticne terapije jeste promena kognitivnih šema, što znači promenu stavova, verovanja i pretpostavki koje dovode do pogrešnog tumačenja, procenjivanja i na kraju zaključivanja. Sažetije rečeno ciljevi ovog terapeutskog metoda jesu da se indetifikuju, preispitaju i promene automatske misli, kognitivne distorzije i kognitivne šeme, kako bi se uklonio psihički, odnosno emotivni poremećaj.

 

Terapeutski odnos

             U kognitivnoj terapiji, saradnja između terapeuta i pacijenta, terapeutski odnos, se stvara kako bi:

1. Zajednički razumeli pacijentov problem.

2. Indentifikovali na koji način problem utiče na pacijentove misli, ponašanja, osećanja i dnevno funkcionisanje.

Na osnovu shvatanja svakog pacijentovog problema, terapeut i pacijent zajedno određuju ciljeve terapije i dogovaraju se oko plana tretmana. Terapija omogućava da pacijent smisli rešenja za svoje probleme koja će mu biti od veće pomoći od onih koje trenutno koristi. Između dve seanse pacijent bi trebao često da isprobava nova rešenja, da piše dnevnik, kao i da isprobava naučene tehnike, a takđe pacijent dobija i domaći zadatak op terapeuta. Tokom seanse terapeut obraća pažnju na par stvari:

–         Pita pacijenta o raspoloženju

–         Traži objašnjenje pacijentovih postupaka od te nedelje

–         Pravi se dogovor oko seanse

–         Pita za utiske od prošle seanse

–         Pregleda domaći zadatak

–         Započinje razgovor da bi se postigao cilj te seanse

–         Daje sledeći domaći zadatak

Broj potrebnih seansi varira od prirode i težine klijentovog problema. Terapeut i pacijent se obično sastaju, na seansi, jednom nedeljno i to obično po sat vremena. Ukupan broj seansi obično iznosi 10 do 15 seansi, ali postoje i varijacije u broju seanasi, može ih biti i više i manje. Da bi se postigao napredak, u slučaju da je broj seansi bio mali, pacijent i terapeut se mogu dogovoriti oko naknadnih seansi.

 

Osnovne pretpostavke terapijskog odnosa

             Oko pretpostavki terapeutskog odnosa, u kognitivnoj terapiji, još uvek se vode polemike. Ovo je većinom zato što u insistiranju na terapeutskom odnosu neki terapeuti vide pretnju po indentitet ovog oblika lečenja. U suštini postoje neke osnove koje se primenjuju u terapiji, za koje se veruju da dovode do uspeha. Prvo, za rad je potrebna intelektualna aktivnost pacijenta, u onoj meri na koju pacijent možda nije navikao. Kognitivni terapeuti eksplicitno ističu, da je za uspeh lečenja ključno da pacijent prati svoj misaone tokove, da neprestano preispituje svoje stavove i da sebe stalno konfrontira sa sopstvnim zabludama. Drugo, pacijent mora da nađe neku vrstu ravnoteže između aktivnosti i pasivnosti u terapiji, odnosno između sopstvene inicijative da uradi nešto i slušanja terapeutovih instrukcija. Da ne bi došlo do zbunjivanja pacijenta, njemu se na samom početku objašnjava priroda same terapije. Kratko objašnjenje pretpostavki terapeutskog odnosa jeste da one proizilaze iz ideje:

–         Da je važno da terapeut bude svestan svojih reakcija prema klijentu i

–         Da je važno da terapeut bude osetljiv na klijentovih reakcija prema terapeutu

 

Primena

 Kognitivna terapija sama ili zajedno sa tehnikama bihevioralne terapije, pokazala se efikasnom u lečenju stanja straha, pogotovo paničnog poremećaja, zatim generalizovanog stanja straha (hronična strepnja) i socijalne fobije. Kognitivna terapije se, u kombinaciji sa tehnikama bihevioralne terapije, široko primenjuje u lečenju posttraumatskog i opsesivno-kompulsivnog poremećaja. Ovaj terapeutski metod se takođe pokazao efikasnim u lečenju nekih oblika hipohondrije i drugih somatomorfnih poremećaja, kao i u lečenju seksualnih disfunkcija, alkoholizma kao i drugih oblika bolesti zavisnosti. Iako je, istorijski gledano, kognitivna terapija bila vezana za depresiju, danas se ona retko primenjuje i to obično u lečenju blažih oblika depresije. U lečenju posttraumatskog i opsesivno-kompulzivnog poremećaja, kao i poremećaja ishrane, kognitivna terapija se pokazala efikasnom u kombinaciji sa tehnikama bihevioralne terapije(Kognitivno-bihevioralna terapija). Kada govorimo o težim psihičkim poremećajima (recimo o psihozi), tada je uloga kognitivne terapije i njenih tehnika više u psihijatrijskoj rehabilitaciji i pomaganju pacijentima da spreče pogoršanje ili da bar prepoznaju prve znake pogoršanja.

 

Zaključak

            Kognitivna terapija je oblik psihoterapije u kojoj terapeut radi sa pacijentom na promeni pacijentovog tumačenja, procenjivanja i razumevanja pojava i događaja u spoljašnjem svetu, u telu pacijenta, kao i razumevanja sopstvenog ponašanja i ponašanja drugih. To se postiže podsticanjem na racionalno razmišljanje, kao i učenjem pacijenta određenim tehnikama, koje bi trebalo da pomognu pacijentu da ukloni simptome ili da ih učini takvim da pacijentu ne smetaju u svakodnevnom funkcionisanju. Mogući problemi na koje pacijent može naići tokom lečenja jesu krut stav terapeuta, u smislu da je dovoljno primeniti odgovrajuće tehnike, a da ishod lečenja zavisi samo od pacijentove spremnosti da ih upotrebi, takođe određenim pacijentima previše direktan stav terapeuta može zasmetati, dok neki pacijenti nisu spremni da se intelektualno aktivišu u samom procesu lečenja, u onoj meri u kojoj se to od njih traži. Uglavnom, ova terapija se obično primenjuje kod lakših poremećaja (opsesivno-kompulzivni, posttraumatski), kao i kod raznih vrsta stanja straha (fobije i anksioznost), ali i kod drugih poremećaja. U nešto manjoj meri upotrebljava se i kod težih poremećaja (psihoze), ali je tada njena uloga u psihijatrijskoj rehabilitaciji.