Idem kod psihijatra već godinama i on mi godinama neprekidno govori da ja moram da se pomirim sa svojim stanjem. To mi govori zato što ja stalno isprobavam nešto drugačije, razne programe i terapije, samopomoć ili pomoć. Nikad ništa ne radi, ali ja ne smem da odustanem. On mi govori da moram da se pomirim sa tim da sam ja hronični bolesnik. Nisu mu reči tako oštre ali ja ih tako čujem. Ne mogu da se pomirim sa tim, to bi značilo da mogu odmah da se ubijem, jer šta znači život hroničnog bolesnika u Srbiji? Znači da ću ići po lekove na svakih mesec dva i na kontrole kod psihijatra i kod lekara u domu zdravlja i da će me svi oni gledati kao da sam lud, jer hronično stanje nije ništa drugo, to je ludost koja je pomalo ukroćena lekovima. Nekad kad dođem na kontrolu u Lazu sedim i gledam te ljude koji isto tako dolaze na kontrole i pomislim kako na licima mogu da vidim da su psihijatrijski bolesnici, od te hronične i pomirene vrste. I znam šta ćeš sada da mi kažeš, da je to isto ono što bi i za mene neko mogao da kaže ili da sam i ja kao oni, da smo na istom mestu, da ja njih sada diskriminišem i da to nije u duhu tolerancije i prihvatanja. Sve to sam već čuo ali ja ne mogu protiv toga kako se osećam i šta vidim. Ja sam prema svima fin i ljubazan ali ja ne vidim sebe tako i ne želim da me bilo ko vidi tako, bilo kada i u bilo kom trenutku mog života. Razbesni me kad pomislim da to neko može za mene da kaže. Ja sam drugačiji. Pišem pripovetke i čitam knjige i obrazovan sam, završio  sam prava.

U stvari ne znam ni zašto ti sve ovo pričam, ne znam zašto sam poželeo da ispričam svoju priču za taj vaš projekat, kad to nije projekat za mene. Ja nemam loša iskustva, osim tog što mi doktori stalno govore da prihvatim svoje hronično i doživotno stanje. E neka oni prihvate svoje doživotno stanje. Možda mi to smeta, sad mi je došlo, možda je to da su svi  ti ljudi koji me nerviraju prihvatili svoje stanje a ja neću.