Idem kod psihijatra već godinama i on mi godinama neprekidno govori da ja moram da se pomirim sa svojim stanjem. To mi govori zato što ja stalno isprobavam nešto drugačije, razne programe i terapije, samopomoć ili pomoć. Nikad ništa ne radi, ali ja ne smem da odustanem. On mi govori da moram da se pomirim sa tim da sam ja hronični bolesnik. Nisu mu reči tako oštre ali ja ih tako čujem. Ne mogu da se pomirim sa tim, to bi značilo da mogu odmah da se ubijem, jer šta znači život hroničnog bolesnika u Srbiji? Znači da ću ići po lekove na svakih mesec dva i na kontrole kod psihijatra i kod lekara u domu zdravlja i da će me svi oni gledati kao da sam lud, jer hronično stanje nije ništa drugo, to je ludost koja je pomalo ukroćena lekovima.  Continue reading →

Rođen sam 1987. i već sa 5 – 6 godina dolazi do prvih problema: u zabavištu sam bio odvojen od sve ostale dece, a nisam bio agresivan i napadan kao ostala deca. Tako je bilo i godinu dana kasnije kada sam bio u predškolskoj, vaspitačica me je slala u ćošak, isto kao i u zabavištu. Dođe i osnovna škola isto tako sam stojim na odmoru malom i velikom svi me zadirkuju i ne daju mi da živim pa je morala moja majka da ide u školu kod učiteljice na razgovoru gde je učiteljica rekla da je sa mnom sve u redu i da nisam problematičan, ali problem je ostao i dalje vrlo malo uspeha kod mene kojeg je većina cenila, otac me je za svaku glupost čak i onu najmanju tukao kajišem za svaki neurađen domaći i ostalo. Svih osam godina u osnovnoj školi nisam nimalo nikome bio popularan, iako sam imao druga sa kojim sam sedeo u kabinetu. Sve je to uticalo da budem loš učenik ali ne po vladanju već po ocenama, bilo je tu tuča i bilo je svega morao sam rođenog brata da zovem da me brani, jer niko drugi nije ni hteo i uvek su svi bili protiv mene ismejavali me i govorili negativno o meni. Continue reading →

Niko neće da čuje o depresiji. Ni prijatelji neće mada ponekad kažu da hoće, zato što misle da to prijatelji treba da rade. I ako im pričaš oni ti se smeše i govore da će sve biti divno i da ne treba tako da razmišljam. Kao da ja to već ne znam. Pre deset godina sam bio jako depresivan i znam kako to izgleda kad nikome ne možeš da pričaš o sebi. Možda zato što ne znaš šta da kažeš jer nikada nemaš dovoljno reči da opišeš tu prazninu koju osećaš, a pomalo zato što i kad nađeš dobre reči one nikada ne zvuče drugima tako dobro. Continue reading →

Teško je živeti sa činjenicom da se ceo klavir srušio na mene! (sve je palo baš na moju glavu)…. Problemi su tu čitavog života, nekada ih ima više a nekada manje. Svako ima svoje probleme koje pokušava da reši, ja ne znam koji ću prvi..

vrištala sam jer su svi govorili da sam ja kriva za sve. Kada je otac izašao iz zatvora sve je bilo tesno u našoj komunikaciji. Potom sam se zaljubila a moji mi nisu dozvoljavali tu vezu. Krišom sam se viđala sa tim dečkom, bežala sam od kuće, lagala sam ih… Jako sam volela tog dečka, bio mi je važniji i od moje porodice jer je bio tu za mene. Kada su moji saznali da se i dalje viđamo ja sam stigla u Dom jer moji roditelji ne vole moje društvo i nisu mogli da podnesu tog dečka. A moji prijatelji uopšte nisu loši, davali su sve za mene, bodrili me kada mi je bilo najteže, čak su i dalje tu za mene. Tako da ovde već imamo probleme sa roditeljima, prelazak iz jednog u drugi grad i potpunu nesnađenost u Domu.U decembru sam došla u Dom… Nikada nisam imala komunikaciju sa svojim roditeljima, sa majkom sam se uvek svađala. Moj otac je voleo da popije i da nastane skandal u kući. Od oca sam dobila batine jer je mislio da se drogiram. To naravno nije bilo tačno ali on je popio toliko da me nije ni slušao. Kada sam poslednji put dobila batine pozvala sam policiju. Bilo mi je teško kada sam saznala da će biti u zatvoru, plakala sam danima, Continue reading →

Ne znam odakle da počnem jer je moj problem toliko veliki da nikada nisam siguran da li sam ga skroz shvatio i zato sam uvek nesiguran i nervozan. Jednom sam ležao u bolnici i doveli su neke studente da razgovaraju sa mnom, verovatno da deca vežbaju na meni i oni su stajali na metar od mene kao na iglama. Jedna devojka je otišla do lekara koji ih je doveo i čekao na ulazu u bolesničku sobu  i možda ga je pitala šta ja imam, koju dijagnozu. On joj je rekao, gledajući me, es ce ha, a ona je klimnula glavom značajno i vratila se da šapne ta tri slova a ja znam sve te skraćenice jer se godinama lečim i nije mi jasno zašto moraju da šapuću. Odavno sam prevazišao to da me je sramota moje bolesti i mogu slobodno da kažu šizofrenija. A problem je i to što to možda uopšte nije bilo tako, možda me nisu gledali kako sam mislio. Deo moje bolesti je u tome da mi se čini da me gledaju sumnjičavo, da hoće da mi naude, da me ubiju, otruju i zato nikada nisam sasvim siguran da li sam nešto umislio ili se stvarno desilo. Ranije sam pio zbog toga jer mi od alkohola bude sve nekako jasnije i budem miran. Ovako sam stalno u grču jer uvek moram da se borim sa sobom i svojim mislima. Continue reading →

Kroz život ponekad gledaš kao da si u tunelu i nikako da stigneš na kraj! Život je baš čudan, sad se smeješ a posle plačeš, nekad poželim da sam ptica i da samo odletim i ne gledam u prošlost, ali pošto sam čovek, svaka me misao podseća na prošlost a svaki delić prošlosti me tera da padnem.

Svakom detetu treba majčina ljubav ali pošto je meni bila uskraćena možda me to
tera da pravim neprijatelje oko sebe. Nekad san može da postane stvarnost a nekad
prepreka za dalje. Osećam se kao ptica u kavezu što ne može da odleti svome jatu,
možda me to sputava da krenem dalje, ka svetlosti tunela. Od kada sam ostala sama, u
meni stoji praznina, koju niko ne može da popuni. Osećam da mi srce puca na komade,
pokušavam da ga sastavim ali ne ide. Continue reading →

Ostavljen od svih, baš ću tako da kažem! Živim u Domu za nezbrinutu decu. Da počnem, znate kada majka ne zna da ti je rođendan a svaki od vaspitača koji su taj dan radili sa vrata se setio da mi čestita i poželi sve najlepše. Tata koji je alkoholičar i živi u kući koja se raspada sa braćom koja su izgleda više nego ja zaslužili da tamo budu. E ja hoću baš tamo a ne u ovaj Dom koji je za decu bez igde ikoga, ja sam njihov ne domski. Nema ni starih domaca više, mi smo ta porodica o kojoj nam sve vreme pričaju ovde a onda ti stariji samo jedan dan odu i briga ih. Sve ovo nema smisla, ali baš nema. Zato valjda i pijem te sve lekove. Naravno to mi kao pomaže da se manje nerviram i da budem smiren. A koliko me samo iznervira kada pred svima kažu “terapija ajde u amabulantu”, jer mora svaka nova koja dođe u prihvatilište da čuje da ja pijem 6 lekova na dan… Često se desi da glumim pijanstvo, ali to niko ne zna, ili da ću da idem u grad da pijem pa zaobiđem uveče ambulantu. Onda odem u grad sa nekim klincima iz doma i nakon sat vremena skitnje, kako se kod nas to zove, odemo do igraone gde uvek čujem kako neke mame zovu decu, ma te klince, da idu kući. Nas baš briga možemo da se vratimo kad hoćemo ionako nas naše mame nikad neće zvati a nastavnici, neka ih nek se malo cimaju… Skoro mi se sestra porodila tako da ni ona nema vremena da pričamo kada zovem telefonom, par puta sam ostavio slušalicu da ispadne da pričam a onda su nastavnici beležili nešto u knjigu a pre toga su kao i uvek pitali jesi li popio lek kao da ću ja baš svaki dan da polupam prozor. Možda udarim nekoga pa i mene su lupali pa, šta sad sam jak. E da, samo neka mi se sada neko od svih njih još i smeje kada pijem lekove i kada na trenutak osetim neko olakašanje……

Tokom godina sam postala majstor u sakrivanju. Deset godina se lečim od opsesivno-kompulsivnog poremećaja. Brojim korake, brojim udisaje i izdisaje, kada sednem na stolicu, moram da ustanem i ponovo sednem, a u najgorim danima to je trajalo satima. Sada je bolje zahvaljujući terapiji koja to drži pod kontrolom. Moj psihijatar kaže da spadam u one srećnice koje uspevaju godinama da drže OKP pod kontrolom, bez velikih pogoršanja. Kada je sve počelo bila sam u srednjoj školi i sve je bilo nepodnošljivo. Počelo je bez upozorenja, samo sam jednoga dana u školi osetila da ne sedim kako treba na stolici i ustajala sam i sedala ceo čas. Profesorica je pokušala da me natera da se smirim jer sam bila dobar đak i nije htela da me istera napolje, govorila mi je da sednem i da se smirim, na kraju su zvali moje roditelje jer ja nisam mogla da stanem i jecala sam i plakala. Brzo je postavljena dijagnoza u Beogradu, u Palmotićevoj i brzo se sve vratilo pod kontrolu. Ja i dalje moram da slažem paralelno sveske na stolu, na poslu je moja kancelarija kao operaciona sala, tako moj šef govori, i dalje povremeno moram tri četiri ili pet puta da sednem i ustanem pre nego što mogu da sednem na stolicu. Continue reading →

U stvari i ne znam da li imam nešto da napišem, a ipak pišem. Ne morate ovo da objavite ako mislite da ne treba da se objavi. Imam 34 godine, oženjen sam, nemam dece. Nisam nikada iskusio diskriminaciju u porodici, a ni na poslu. To je zato što nikome nikada nisam rekao da se lečim od depresije. Moje loše raspoloženje mora da ostane nevidljivo. Ja sam vojnik i kod nas u vojsci nije dobro biti depresivan. Ako si depresivan onda si lud. Ako si lud, onda nisi dobar vojnik. Od mene se očekuje da mogu da izdržim svaki pritisak i da uvek budem pripravan. Ljudi oko mene razlikuju prave muškarce i pičke. Ako si depresivan, onda si pička. To je kao da si žensko. Zato niko ne zna za moje probleme.

Moja supruga zna i ona me razume. Jednom je jedan kolega video tablu bensedina u mojoj torbi i ja sam mu rekao da sam ga kupio za ženu. Rekao sam da je nervozna jer je “dobila”. Baš sam debil, ali nisam imao herca da mu kažem bilo šta drugo. Niko ne sme da zna.

Imam 28 godina i radim u predstavništvu jedne velike strane firme (radije ne bih rekao koje). Završio sam ETF u Beogradu i započeo doktorske studije, ali sam ih zbog depresije prekinuo. Kada sam počeo da se osećam bolje, pronašao sam ovaj posao jer mi je u tom trenutku bilo jako važno da se osećam korisno i mislio sam da ću uspeti to da ostvarim ako budem zarađivao. I uspeo sam u tome. I dalje idem na redovne kontrole kod psihijatra (u Institut za mentalno zdravlje), jedno vreme sam išao privatno i na psihoterapiju, jer to od mog psihijatra ne mogu da dobijem, on je skloniji davanju konkretnih saveta i postavljanju pitanja koja se tiču lekova koje uzimam. Psihoterapeut mi je u periodu od tri godine mnogo značio, ali sam sa terapijom prekinuo onda kada sam osećao da mogu samostalno da se nosim sa problemima koji me snalaze.  Continue reading →