Projekat Margine #5 “Ne zna ona ništa”

Stigla je nova priča za naš projekat Margine. Ako biste želeli da podelite vaša iskustva sa stigmatizacijom zbog problema mentalnog zdravlja, pišite nam na [email protected] Vaša anonimnost je zagarantovana.

Pre 4 godine sam bila u jednoj psihijatrijskoj bolnici skoro mesec dana. Pre toga sam se lečila kod više lekara od depresije i nisam uspevala da pronađem doktora kojim bih bila zadovoljna, a i kada bih našla nekog ko je dobar, nismo mogli da pronađemo terapiju koja bi mi pomogla. Još uvek ne volim da razmišljam o tom periodu iako ne mogu reći da je u potpunosti prošao. Continue reading

Projekat Margine #4, “Zato što se lečim kod psihijatra, komšije me više ne poznaju”

Odluka da se obratim psihijatru bila je jedna od najtežih koje sam u životu donela.U životu mi se dogodilo mnogo groznih stvari, od izbeglištva gde sam izgubila sve što sam imala, pa sve do smrti sina pre osam godina. Valjda je sve to imalo svoju cenu, koliko god ja mislila da sam jaka.

Živim u veoma malom mestu gde svi poznaju svakog i gde se sve pre ili kasnije pročuje. Pre nego što sam otišla kod psihijatra u Beograd, znala sam da svi oko mene misle da su ljudi koji idu kod psihijatra opasni i ludi i da ih se treba kloniti. Sramota me je da kažem da ni sama nisam imala bolje mišljenje o tome. Znalo se da u selu ima par “luda” i svi smo ih se po navici klonili. Čudno je kako nisam ni u jednom trenutku sebe smatrala sličnom njima. Međutim, drugi jesu. Kada su komšije saznale da idem kod psihijatra, a u malim mestima se tajne ne mogu čuvati, prestale su da dolaze kod mene. Ranije mi je kuća bila puna ljudi, jedna komšinica na kafu, druga komšinica na kafu, da pozajmim, da pomognem. Uvek sam bila na dobrom glasu, mislim delom i zbog svega što mi se u životu desilo, a da nisam “poludela”. Continue reading

Projekat Margine #3, “Priča se da sa njom nije sve u redu”

Imam 42 godine i sasvim slučajno sam naišla na ovaj projekat, pročitala dve priča i odmah odlučila da vam napišem nešto. Štiti me anonimnost, pa mi to daje nekakvu sigurnost. Kada sam imala 16 godina prvi put sam počela da imam probleme. I kad kažem probleme, ne znam tačno kako da ih objasnim. Mi smo to u porodici nazivali emotivnim problemima, iako je verovatno tu bilo i nešto drugo. Imala sam promenljivo raspoloženje, povremeno sam seckala ruke žiletom jer sam se od toga osećala bolje, pa sam posle ožiljke sakrivala košuljama sa dugačkim rukavima koje sam i tokom leta nosila. Plašila sam se da izađem iz stana, pa su roditelji morali da mi pravdaju časove u školi iz koje pre toga gotovo nikada nisam izostajala i bila sam dobar đak. Sada kad pogledam unazad vidim da su i oni bili preplašeni, kao da su slutili da će sve poći na loše. Da skratim priču: moji emotivni problemi su u narednih nekoliko meseci dobili psihijatrijsko ime, prvo jedno pa drugo, i sa tim slovom F i brojkama posle živim nekoliko decenija. Ne mogu za sebe reći da živim srećan život, ali to uglavnom ne mogu da kažu ni oni ljudi koji nemaju shizofreniju. Redovno uzimam lekove, povremeno imam ideje koje bi drugi ljudi nazvali čudnim, Continue reading

Projekat Margine #2, “Mogu ja to i sama”

Imam 29 godina i pre nešto više od godinu dana sam se prvi put obratila psihijatru zbog lošeg raspoloženja. Mesecima sam bila loše raspoložena, sve bi me rasplakalo, nisam mogla da spavam, noći bi se budila više puta i ustajala sam umornija nego što sam legala u krevet. Psihijatru sam se obratila na nagovor roditelja. Sve te promene su se događale toliko sporo da ih nisam ni primetila. Ne znam tačno zašto se sve to dešavalo, ali taj period je bio buran, bila sam izašla iz jedne duge veze za koju sam bila ubeđena da će se završiti brakom, nisam mogla da nađem posao iako sam fakultet završila na vreme, istovremeno je moj otac bio bolestan. Mnogo stvari da bih mogla sve odjednom da ih “svarim”. Bilo kako bilo, nisam ni primetila šta mi se dešava i kod psihijatra sam otišla više na nagovor roditelja (u to vreme bih pristala na bilo šta, bilo mi je lakše da kažem da nego da se protivim).

Psihijatar mi je prepisao Seroxat i lek je relativno brzo počeo da deluje što je dovelo do poboljšanja mog raspoloženja u roku od mesec dana. Počela sam da odlazim na aerobik i da se više družim, mislim da mi je lek dao snage pre nego bilo šta drugo. Međutim, moji roditelji kao da nisu “ispratili” ovu promenu. Kada sam počela da odlazim kod psihijatra oni su počeli prema meni da se ponašaju kao da sam nesposobna. Pre nego što su saznali da bolujem od depresije bili su nestrpljivi sa mnom i naročito je moj tata mislio da sam lenja, ali kada mi je lekar prepisao terapiju, oni su počeli prema meni da se odnose kao da sam uboga. Nisu mi dozvoljavali da radim po kući, mama je stalno insistirala da treba da se odmaram, iako ja više nisam bila umorna. Od leka sam počela bolje da se osećam i imala sam potrebu da radim po kući i da budem korisna.

Na neki uvrnut način oni su shvatili da je depresija isto bolest kako je to neki virus ili bakterijska infekcija, da mora da se miruje. A paradoksalno meni je suprotno bilo potrebno. Trebalo mi je da radim i da budem usposlena kako se ne bih prepuštala lošim mislima. Ranije kada nisam imala snage za to, oni su mislili da sam lenja, a sada kada sam dobila motivaciju, nisu mi dozvoljavali jer, kako moja mama kaže, treba da se fokusiram na to da mi bude bolje, a ne da gubim vreme na kućne poslove. Mislim da ni sad ne shvata u potpunosti šta je meni potrebno, ali zato što sam tvrdoglava (ona to tako vidi) popušta i ja se polako borim za svoje mesto.

.

Projekat Margine #1: “Moj lekar ne zna šta da radi sa mnom”

Stigla je i prva Vaša priča za projekat Margine:

Imam 32 godina i već neko vreme se osećam loše. Dogodilo se mnogo ružnih stvari u mojoj porodici – smrt majke, razvod od muža, moj brat koji ima problema sa alkoholom i još dosta toga. (O nekim stvarima ne želim da pišem kako ih se ne bih prisećala.) Nisam prosta žena i ne mislim da je sramota obratiti se nekom za pomoć. Ja nisam mislila da su lekovi za mene, htela sam da nađem nekog sa kim bih mogla da popričam da mi pomogne da razumem situaciju koja me je zadesila. Prvo sam pričala sa dve bliske prijateljice ali su mi one samo rekle da sam budala što me sve toliko pogađa i da treba da budem jača jer slab karakter ne može da opstane u svetu. Nisam imala para da platim psihoterapeuta (a mislila sam da bi mi to pomoglo možda najviše) pa sam zato otišla u dom zdravlja gde imaju psihijatra. Primio me je odmah, nisam dugo čekala, iako su mi rekli da se ponekad zakazuje i za mesec dana – postoji samo jedan psihijatar, a veliki je dom zdravlja. On me je pustio da pričam uz par telefonskih poziva i potpitanja “a kažite mi da li možete dobro da spavate” (ne), “kažite mi da li ste bezvoljniji nego inače” (ne) i da li razmišljam da se ubijem, na šta nisam dala ni potvrdan ni odričan odgovor. Jasno mi je u stvari da je to rešenje za sve moje probleme ali se toga plašim. Doktor je zavrteo glavom i rekao da ne zna šta će sa mnom. To me je dodatno poplašio jer sam pomislila da sam jako ozbiljan bolesnik, da mi nema spasa. Rekao mi je da moram da se trudim i napisao recept (Xalol). Rekla sam mu da ja nemam snage da se trudim, on je rekao da moram biti jaka i dok sam još sedela na stolici prozvao sledećeg pacijenta; čekaonica je ipak bila puna.

Pomalo se sada plašim da o tome pričam sa prijateljicama jer se bojim da će misliti da sam luda. Osećam se prilično usameljno, a nisam sigurna da li ću se vraćati kod ovog psihijatra. Ne znam da li je dobar u svom poslu ili nije, ali ga ima previše i on meni ne može da se posveti. Mislim da on ne zna šta da radi sa mnom.

O tome kako da i vi učestvujete u projektu Margine i podelite svoje priče sa vama možete pročitati više ovde.